Malopre gledam Baneta Bumbara i Mikija Rubirozu, Surovog i Gocu, kako diskutuju na ovu temu, pa ću da pozajmim pitanje koje će baš na ovu temu da čučne...
Šta mislite, da li je ponovljena ljubav kao podgrejan krompir ili kao podgrejana sarma?
Iako nikada u ljubavi nisam bila diplomata, tamo gde zatvorim vrata, ja ih BAŠ zatvorim (pa čak i ne viđam bivše, niti ih slučajno srećem, kao po default-u), jednom sam se iz radoznalosti vratila jednoj ljubavi. Ta ponovljena veza je trajala čitavih 7 dana. Dibidus krompir. Toliko je bilo žilavo, i toliko nisam osećala ništa, a uporno sam se tih nekoliko dana hranila onom nostalgijom i pokušavala da u sebi iskopam neka osećanja kojih više nije bilo, ne znam zašto... i nisam mogla nekog ponovo da volim samo zbog lepih uspomena... niti dobrog sexa... Valjda sam, eto, testirala sebe. Tada, kada sam prekinula tu šarenu lažu shvatila sam da verovatno volim do kraja, a na rastancima se nešto iz mene otkine, nešto što neda da se ljubav podgreje.
S druge strane, znam ljude koji su izgleda pravu ljubav upoznali onda kada je bila ponovo. Kada su postali svesni šta su izgubili, obostrano... ili, koliko se nisu trudili... pa je iz takve ponovljene ljubavi ispala još jača veza... kao podgrejana sarma, nikad bolja.
Kod mene to jednostavno nije slučaj.
Ja sam doživotni krompir.
