Našla sam prigodan članak, pa rek'o da ga podelim sa vama:
EUTANAZIJA JOŠ UVEK DALEKO OD NAŠEG ZAKONODAVSTVA
Ovih dana u sredstvima javnog informisanja objavljena je vest da se sve više bolesnika u terminalnoj fazi bolesti odlučuje da svoje “lečenje” završe u Švajcarskoj, jer je u toj državi eutanazija dozvoljena. Nije poznato da li se na ovaj korak odlučio i neki naš bolesnik, ali se pitanje eutanazije s vremena na vreme postavlja i u našem društvu.
Eutanazija, ili ubistvo iz milosrđa, jedan je od problema o kojima se u medicinskim krugovima govori s najviše suprotstavljenih mišljenja i stavova. S jedne strane, za lekare bi život čoveka trebalo da bude svetinja i prema bolesniku bi trebalo da gaji isključivo nadu i saosećanje, što isključuje eutanaziju. S druge, Povelja o ljudskim pravima sadrži i pravo čoveka na dostojanstvenu smrt, čime se otvara mogućnost da o tome odlučuje sam.
– U našem Krivičnom zakoniku ne postoji poseban član koji se odnosi na eutanaziju, ali naši pravnici tumače zakon tako da lekar ne može u tome da učestvuje, odnosno da je uloga lekara jedino da pomaže pacijentu u produžavanju života – kaže profesor medicinskog prava u penziji Jakov Radišić. – Kada bi ljudi uopšte imali pravo na samoubistvo, tek onda bi postojala osnova da za tako nešto traže tuđu pomoć. Ali, na to ljudi, u suštini, nemaju pravo.
Iako naši zakoni ne odobravaju postupak eutanazije, zvanično nije poznato da li se u nekoj od naših medicinskih ustanova u pojedinačnim slučajevima radilo o “ubistvu iz milosrđa”. U medijima se s vremena na vreme navode slučajevi eutanazije, pominju se i “uspavljujući kokteli” kojima se rešavaju muka oni bolesnici kojima današnja medicinska nauka ne može pomoći, ali zvaničnih podataka niti tužbi članova porodice za ovakav postupak nema.
– Pod eutanzijom se podrazumeva laka i dobra smrt, i ona se nalazi negde između prirodne smrti i samoubistva i ubistva, ali je taj prostor dosta širok – kaže dr Jadranka Lalić, koja se, inače, bavi medicinskom etikom. – Eutanazija se tumači kao postupak lekara kojim se pacijentu ublažava umiranje, ali nikako ne sme da ga ubrza. Često se u javnosti nagađa o tome da li je pacijent zaista preminuo ili ne.
Danas se tačno zna kada nastupa moždana smrt, a trenutak kada se određuje da je ona nastupila važan je iz dva praktična razloga. Pacijenta od tog trenutka nema smisla više održavati na aparatima i moguće je, ukoliko postoji njegov pristanak ili saglasnost rodbine, da se planira uzimanje organa za transplantacije.
Šta o eutanaziji misle bolesnici koji se leče od teških bolesti? Anketa koja je među njima sprovedena pre tri godine govori o tome da se većina pacijenata koji se leče – do poslednjeg trenutka nada da će se ipak naći neki lek za njihovu bolest. Samo oko 20 odsto bolesnika, koji svakodnevno trpe veliki bol, izjasnilo se da bi bili spremni da potpišu pristanak na eutanaziju.
Na 44. skupštini Svetskog medicinskog udruženja, održanoj 1992. godine u Španiji, usvojena je odluka da je “samoubistvo” uz pomoć lekara, kao i eutanazija, neetičko i da ga medicinska profesija mora osuditi. Ali, takođe je usvojen i stav da je pravo na odbijanje medicinske pomoći osnovno pravo svakog pacijenta i da tada lekar ne postupa neetički, čak i u slučaju kada poštovanje takve želje dovodi do smrti pacijenta.
Pa ipak, eutanazija je u nekim zemljama drugačije rešena. Holandija je prva zemlja u svetu u kojoj je legalizovano ubistvo iz milosrđa. U prve dve godine od donošenja ove odluke broj eutanazija je bio oko 2.300, a u sledećih pet bilo ih je 3.600, što je opovrglo neka mišljenje da će ova odluka dovesti do sve većeg broja eutanaziranih bolesnika. Lista argumenata koji govore u prilog eutanaziji u ovoj zemlji sve je veća.
U Švedskoj pomoć u samoubistvu nije kažnjiv prestup. U Danskoj, pacijentima koji boluju od neizlečivih bolesti dozvoljeno je da odluče kada će prekinuti terapiju koja im produžava život. Želja neizlečivih bolesnika da im se dozvoli “terapeutska apstinencija” poštuje se i u Nemačkoj, Britaniji, Kini, Južnoj Americi...
(Dnevnik)
Čini mi se da je naša zemlja još jako, jako daleko od dozvoljene eutanazije.
Iz ovoga sam shvatila da je 20% anketiranih neizlečivih bolesnika osuđeno od strane društva da čekaju smrt uz konstantno trpljenje bolova, iako bi bili radi da potpišu zahtev za eutanaziju. Ne čini mi se to humano.
I ma koliko pokušavala da shvatim poentu, ova rečenica mi nikako ne ide u glavu:Kada bi ljudi uopšte imali pravo na samoubistvo, tek onda bi postojala osnova da za tako nešto traže tuđu pomoć. Ali, na to ljudi, u suštini, nemaju pravo.
