[euridika]

Fizička i vremenska distanca, ipak nekako čine svoje. Ne menja se intenzitet ljubavi, ne bih to rekla, ali se menja oblik komunikacije, prioriteti, pamte se rođendani, čestitaju se neki momenti u našim životima, ali nismo tu uvek, kada naiđu "oni" dani, kada bih kožu sebi da pocepam od muke, ili kada poludim od radosti (ovo je neverovatna retkost...) i kada bih da im vidim oči, da ih uhvatim za ruke, zagrlim, kako smo nekada radile, samo jedan kratak telefonski poziv, prepozna se sve iz prvog "zdravo" koje se izgovori, zna se mesto, vreme je onoliko koliko nam treba da stignemo do mesta, i čarolija bi počinjala i trajala... Eeee toga više nema. Možda to samo znači da odrastamo, možda to nema nikakve veze sa daljinom, ne znam. Znam da osećam i da je neobično. Nisam malodušna i nikome ne zameram, ja prva, često, ne odgovorim na mail danima, nedeljama, kao pojele me obaveze...
Naravno, pristižu neki novi ljudi, ali oni nisu "prijatelji stari", ti su jedni za života.