Koleginicu iz odeljenja sam upoznala nakon mojih 9 godina rada.
Ne, nemojte me pitati po kojim je sve osnovama odsustvovala. Znam da smo je čekali svakog oktobra da se vrati. Uredno su mi kupili kintu za njen rođendan. Jednom su me čak zamolili da joj odvezem smrznuto povrće nabavljeno preko sindikata. Hoću, ali ja tu ženu ne znam.
Šok mi je bio kada je konačno počela da radi njena rečenica upućena meni: Dobro je, neka mladi rade. Ja već imam 15 godina staža (od kojih 10 godina onih tokom kojih je vukla razna bolovanja).
Iz te firme sam otišla nakon 3 meseca kako se ona vratila na posao. Bilo joj je jako žao što idem i kroz suze mi je rekla mi je "A tek si došla."
Mogu sve da progutam sem izvlačenja na bolest dece koja su pri tom sasvim zdrava.
Da li se izvlačim i ja? Naravno. Postoje oni dani kada mi se jednostavno ne radi i sve što krenem krenem naopako. Tad obično kažem: nije mi dan, radim na minimumu. Biće boljih dana. Naravno, ovakve izvlakuše su sasvim prihvatljive ako su nisu učestale.