[blueella]

Posetio sam opet
Taj kutak zemlje gde sam proveo,
Ko izgnanik, dve kratke godine.
Vec deset leta prode od tog doba
I mnogo se promenilo u mome
Životu: opštem zakonu pokoran,
I sam sam se izmenio. Al ovde
Obuzimaju secanja me živo;
I cini mi se: još sam sinoc luto
Kroz te šumarke.
Gle, doma progonstva
Gde živeo sam s jednom dadom mojom.
Starice više nema, iza zida
Ne cujem više korake joj teške,
Kad nadgleda ujutru kucu. Evo
Šumovitog huma gde sam cesto
Sedeo nepokretan, gledajuci
Na jezero i secao se s tugom
Obala dugih, drugih talasa
Kroz njive zlatne i zelena polja
Ono se, plavo, pružilo široko,
A po njegovim tajanstvenim vodama
Vozi se ribar, vukuci za sobom
Ubogu mrežu. Na obali strmoj
Seoca raštrkana; tamo dalje
Vetrenjaca naherena, na vetru,
Okrece jedva krila -
A na medi
Imanja dedova, na onom mestu
U goru put gde stoje - dva zajedno - treci
Podalje malo. Kad sam jaho tuda
Po mesecini, šumom poznatom
Zdravili su me njini vrtovi.
Tim putem sad sam prošao i opet
Video sam ih. Tu su s šumom starim.
Al oko postarelog korenja,
Gde nekad sve je bilo pusto, golo,
Sada je nikla mlada šumica,
Zelena porodica; kao celjad
Pod njenu senku žbunje tiska se.
A njihov drugar tužni stoji sam,
Ko stari momak, oko njega sve je
Ko i pre pusto.
Zdravo, naraštaju
Mladi i nepoznati! Necu ja
Tvoj mocni, pozni uzrast videti,
Kad moje poznanike prestigneš
I zakloniš im staru, sedu glavu
Od oka prolaznika. Al, unuk moj,
Nek cuje on šum vaših pozdrava,
Kad s drugarske se vraca sedeljke,
Pun misli veselih i prijatnih,
Kada po pomrcini prode pored vas
I pomisli na mene