Pesma o Maksimu
Kad je Maksim čuvo stado,
Premišljo je uvek rado
O pričama starih baka,
O četama vilenjaka.
Bilo podne tiho, nemo,
Maksim seo, pa zadremo;
Najedanput - nuto čuda -
Skoči neki starac s duda.
Na starcu je bilo džube
Od šalimse svetle čoje;
Seda brada do kolena
Od varamte bele boje.
Imo j' krila ko u raka,
A rogove ko u miša -
Oko pasa crven pojas
Od zelena nevidiša.
U ruci mu zlatan kovčeg -
Tvrdo zlato (sve se giba) -
On Maksimu poče zborit
Tako glasno kao riba:
¨Oj, Maksime, čedo moje,
Il' unuče - šta li si mi,
Preni skokom, skoči okom,
Pa kovčežić ovaj primi!
U kovčegu Laždipaždi
Amulet je Bilbiliti -
Ko pročita šta j' u njemu,
Doveka će srećan biti!¨
Maksim prima, starac daje
Uzdišući: ihahaj!
Ko mi i sad još veruje,
Neka čita pesmi kraj.
Kad otvori Maksim kovčeg,
Od miline sav pretrnu,
Jer tu nađe hartijicu
Tako belo, čisto crnu.
Hartija je bila mala,
Jedva veća od tri hvata,
Na hartiji behu slova
Od mokroga suvog zlata.
E sad, samo nek pročita,
Pa je srećan. Ali, jao!
Još jedanput, dvaput jao!
Maksim nije čitat znao.
Ja bih sada mogo svršit
Ovu pesmu šalozbiljnu,
Jer je pesma stigla metu.
Onu metu kuda ciljnu.
Al' još vidim onog starca
Gde se ceri iza luga. -
Ko god danas čitat ne zna,
Tom se svaki đavo ruga.