Kad se samo setim. Bio sam šesti razred i bolelo me je dupe za politiku, Miloševića, Šiptare, NATO i ostale gluposti. Verovatno zato sad ne mogu da izdržim ni jedan dan a da ne čujem vesti. Što je sigurno - sigurno.
Elem, dan pre bombardovanja nam saopšte u školi da sutradan imamo pismeni iz srpskog, pismeni iz matematike i sviranje neke pesmice iz muzičkog za ocenu. Sećam se, kao da je juče bilo, kako sam psovao dok sam išao kući što ću celo popodne da učim k'o mamlaz. To veče, kad sam sve završio, legao sam u krevet da gledam "Esmeraldu" na Pinku i čuo sam kako su proletela dva aviona. Naravno, nije me to uzbuđivalo, jer sam od detinjstva slušao i gledao avione, šta ću kad sam imao detinjstvo u ratnim godinama. Taman sam se zagledao u seriju kad nestade slike. Džaba sam ja njakao antenu, ništa. Odem kod keve u sobu, keva,
naravno je*e sve po spisku što prekinuše seriju, i vidimo na BK neke slike, nešto gori u NS-u, kao počelo bombardovanje. Kaže keva, nema šanse, mi smo samo 35 km od grada, čuli bi nešto. Budim ja ćaleta, ćale konta da ga neko traži (ćale mi je veterinar), ja mu kažem "Poč'o rat!", a on će meni, "Zabole me, ugasi svetlo da mogu da spavam."
Posle par trenutaka izleće ćale iz sobe, u pidžami, verovatno je shvatio šta sam mu rekao. Džabe smo tražili na radiju neke vesti, jer na TV-u su bili škrti. Na Pinku su pustili neki film, a drugi kanali su nam se gubili. Setih se ja, prebacim na satelitsku, na CNN i Sky News i vidim šta se dešava. Imao sam kurs engleskog tih 77 dana kao niko na svetu.
Oko 22 svira sirena na Vatrogasnom domu, prekoputa moje kuće. Bogami, naslušao sam se sirene ... Zove sestra od tetke iz grada, pita šta ima ovde, jesmo li živi. Zvala je kući, kaže da je njen ćale oterao u pm što ga je probudila i da nema pojma o čemu se radi.
Sutra ja otišao u školu, spremam se za pismeni, sintisajzer ispod stola za sledeći čas. Dolazi nastavnik iz tehničkog i kaže nam da idemo kući, neće biti škole do, mislim, 9. aprila. Naravno, moje želje su se tad jedini put obistinile i škole nije bilo do 1. septembra.
Popodne dolaze nam neki rođaci iz NS-a, imaju tu kuću. Mislim da se tada broj stanovnika u selu dosta povećao, jer su mahom svi iz grada pobegli. Ja, kao najstariji od dece, sa 13 godina, sam dobio ratni zadatak da čuvam decu tih rođaka, dok su oni išli da rade na njivu.
Inače, kod mene u selu je za vreme bombardovanja tipična slika bila ovakva:
-ustajanje, obično oko 5-6, zavisi kad svira prestanak opasnosti.
-prepodne, tu i tamo, neki podgrejani doručak, na butan-boci,
-ručak, kako kad, onda na igralište, gde je svaki dan bilo, da se ne lažemo, na stotine dece, kako iz grada tako i iz sela, od 2-3 godine pa do 15-16 godina. Svirala je i sirena, neki su samo zapušili uši, drugi su se i dalje igrali
-ako je ružno vreme a ima struje, onda se razvaljivala Sega ili Play station, ili se gledao Cartoon Network, jer su naši puštali samo neke partizanske filmove.
-uveče, iznesu se stolice ispred kuće, ulična rasveta nije radila nekakvo "zamračenje", i gledamo kako deluje PVO nad Fruškom Gorom, Novim Sadom, Bačkom Palankom, Vrbasom, Kulom ...
Sečam se da je nekako krajem aprila, moja baba uspela da zakači nekog krpelja pa smo morali da je vozimo u Pasterov zavod u NS. Slika dima iz rafinerije, srušeni mostovi, mislim da će mi uvek ostati u sećanju. Kao i da smo za vreme vazdušne opasnosti bili jedini debili koji nisu otišli u sklonište nego krenuli kući u selo.
A kad se setim kupanja u hladnoj vodi ...
Po osam sati nije bilo struje pa su onda palili neki agregat u vodovodu da bi imali vodu. A keva mi nije dala da se kupam na ribnjaku, kao, nemoj, sine, 'ladno je.
Keva je bila posebna priča, čim čuje sirenu, odmah se meša čaša vode sa pola kile šećera, popije se po koji demetrin i bensedin i tako svaki dan. Nije ni čudo što su joj danas otišli živci.
Ćale je bio i ostao takva 'ladovina, da ne mogu da verujem. On se istrošio kad je bio rat u HR jer mu je ostala imovina s one strane i sad ga je bolelo uvo za sve. Pošto je bio u godinama nisu ga zvali na vežbe, već je imao dežurstva u Mesnoj Kancelariji, ona fora, "Alo, Požega, javi se". Kad mu jave preko radija, ode u Vatrogsni i uključi sirenu. Uveče, kad su svi bili na ulicama on je spavao kao beba.
Šta još reći o tom vremenu, osim da sam naučio engleski i da vozim kola. tek kad se završilo bombardovanje setili smo se da nismo snimali kamerom PVO i slično. Jbg, nikome nije ni padalo na pamet. Znam samo da imam snimak iz '98. kad sam prvi i poslednji put išao peške preko pokojnog Varadinskog mosta, a na njega se nadovezuje snimak iz novembra '99. kad sam ga snimio u drugom izdanju. I Žeželjev i skelu i čamce i Kamenički i mnoge druge stvari ...
Nekako, ima dosta lepih sećanja iz tog vremena, meni je to kao detetu sve izgledalo zanimljivo, iako sam sa 13 godina imao sede dlake u kosi. Sad me polako sustiže taj stres, a verovatno će sve više godinama. Ja, kao i dosta mojih vršnjaka iz Vojvodine imamo problema sa zubima još od Černobilja. Pitam se tek šta će moja deca doživeti od ovog bombardovanja.
A možda je to sve bilo jer je moj rođendan te godine bio petak 13.