[A6quattro]

Duhovnost je rec u koju se moze smestiti svasta i nista. Kako za duhovno iskustvo ili za stepen prosvetlenja nema nikakvih vanjskih merila, ego duhovnjaka moze biti slobodno naduvan do krajnjih granica. U tom slucaju sva duhovnost pada u vodu i ostaje samo narcisoidna fikcija.

Nesto duhovno postoji samo u odnosu na nesto neduhovno. Ako jedno drvo u sumi proglasimo svetim, istovremeno sve ostalo drvece u toj sumi proglasavamo nesvetim. Ali, sta ako je sve duhovno? Sta ako su duhovni i noc, i dan, i ptica, i crv, i ti, i ja, i zivot, i smrt? Onda je sasvim svedno - mozemo reci i da nista nije duhovno. Ponekad su ljudi koji nikad ne koriste rec duhovnost mnogo duhovniji od onih koji rade na njenom sirenju.

Jednom prilikom jedan zen - ucitelj je rekao: "Osnova zena jeste da je drvo drvo, ptica ptica, a covek covek. A na ovom svetu, drvo je sve samo ne drvo, ptica je sve samo ne ptica, a covek je sve samo ne covek." Drugim recima, sve sto vidimo je provuceno kroz filter nasih ocekivanja, stavova, zelja, ideja.

Za mnoge stvarnost mora biti u velikoj meri mistifikovana da bi mogla biti duhovna, a mistifikacija je tu upravo radi pronalazenje nacina za ispunjenje zelja i ocekivanja. Mistifikovati znaci pridodati necemu veo carolije, jer stvarnost ovakva kakva je, bez zeljene carolije, ocito nije dovoljno vredna paznje.

Takvim razmisljanjem covek se postavlja iznad samog postojanja, jer neprestano zakljucuje kako je ono nepotpuno, te ga treba zaciniti dozom mistike. Sta je na kraju krajeva uistinu duhovno, ako ne ono sto ostane nakon sto svu, dobro ili lose skrojenu, mistiku razmaknemo?