Silom prilika, i ja sam odrastala sa jednim roditeljem - majkom.
Koja je imala jako sličnu filozofiju kao i Gogin tata: Radi šta hoćeš, samo budi svesna da se sve kad-tad sazna, a ne bih volela da moram da crvenim zbog tebe.
Osetila sam se izuzetno privilegovana, ukazala mi je poverenje koje skoro ni jedan moj prijatelj nije imao od svojih roditelja...i svim silama sam se trudila da je ne dovedem u nezgodnu situaciju. U nekim trenucima imale smo krize, posebno kada je shvatila da imam prvog dečka i da to već postaje ozbiljna veza (svi znamo šta to podrazumeva). Tada se rodio sasvim opravdan strah da se ne zeznem, pa prođem kao ona - udala se za prvog dečka sa 19 godina jer je ostala u drugom stanju
. Ta priča se vrlo neslavno završila 16 godina kasnije...
Sve zatim počinje da se menja kada sam sa nepunih 20 rešila da živim sama.
Teško je to podnela, ali obzirom da je prvi dobio slobodno...nekako se pomirila sa tom činjenicom. Pristup mom životu uveliko joj je bio uskraćen, radila sam, studirala i živela van njene kuće. Međutim, uz dosta truda i gomilu kompromisa, uspela sam da vremenom izgradim sa njom odnos najbolje drugarice. Zaista najbolje drugarice - bolju nemam, samo poznanice.
Neki njeni saveti i komentari na moj život me prosto oduševe, čak i kada se ne slažem, nateraju me da razmislim...
Nema pristupa u banalne delove mog svakodnevnog života, ali one bitne (one koje delim sa njom) zna i tu je nezamenljiva.
Mislim da ću se potruditi da i ja budem takva jednog dana kada budem bila majka. Da dozvolim puno slobodnog prostora svom detetu, a opet da se potrudim da nenametljivo ipak budem tu, kao prijatelj...