[memento]

Svojevremeno sam dosta često navraćao u jednu vršačku kafanu, u kolokvijalnom govoru poznatu kao „Kod Dragila“. Mislim da i dan danas radi i nalazi se u Sterijinoj ulici. To je bila dosta neugledna kafana, ali je zato imala zaista nešto jako vredno. Imala je dušu.

Humani inventar (čitaj gosti) bili su prisutni gotovo svakodnevno u istoj postavi, sa ponekim periodičnim gostom. Zahvaljujući sada već pokojnom Dragilu (pravilno je Dragiju, ali Vrščani vole da kažu onako kao što sam prvo napisao) i njegovoj porodici posetioci ove kafane se osećali kao kod rođene kuće. Skoro sva „kratka pića“ su imala istu cenu, a moglo se i „na crtu“ i kako god hoćete.

Kod Dragila su dolazila „mokra braća“ razne fele pa i ribolovci. Pošto sam se nedavno vratio sa godišnjeg odmora na kojem sam dobar deo vremena proveo pecajući, setio sam se jedne epizode, odnosno dijaloga dvojice „ribića“ koji sam čuo za susednim stolom, jednom prilikom baš u Kod Dragila.
Naime, razgovarali su o svemu i svačemu, ali su gde god su mogli „gurali“ pecaroške izraze. Tako je za jednog supruga bila Deverika, a za drugog tašta Bucov. Decu su zvali „kederi“ i sve u tom stilu. U jednom trenutku su počeli da planiraju kao u subotu da idu na pecanje i priča je bila već odmakla kada se zet od Bucova setio da u subotu treba da vozi negde kod rodbine upravo svoju taštu. Onako pijan je odmahnuo rukom i rekao:
- Ma, ko je šiša. Neka je vozi drugi zet, ionako njega više vole nego mene.
- Ma nemaš ti „mleč“ da odbiješ svoju taštu. – Čikao ga je drugi.
- Ko? Ja? – Hrabrio se „zet“. - Ma može da mi izede mamac!