[sati]

Zašto monasi ne kuvaju sami sebi hranu i ne zahvaljuju se nezaređenim sledbenicima kada im je donose?

Biti zavisan je jedan od oblika samoodricanja; time se obuzdava želja. Nemati mogućnosti za kuvanje (skladištenje hrane, jedenje posle podneva ili kopanje zemljišta) znači da nemam mogućnost da radim ono što bih "ja" želeo, kako bih "ja" želeo -- ključ je u tome "ja", u tom egu, toj iluziji koju treba razobličiti. Ako proučavate četiri plemenite istine videćete da želja, žudnja, jeste uzrok patnje. Često, tek pošto smo stavili tu želju na probu postajemo svesni stvari za koje smo vezani.

To što donose hranu, za laike je dobar način da uspostave i održe odnos sa monasima i monahinjama. Dolazak u manastir pomaže im da se podsete vrednosti koje budizam predstavlja. To što mi ne zahvaljujemo je uglavnom kulturološki uslovljeno. Neki laici (na primer iz Tajlanda) smatraju da njihov poklon treba da bude potpuno slobodno dat i da očekivanje da za uzvrat dobiju zahvaljivanje više liči na neku vrstu "trgovine" - razmenjujem svoju hranu za tvoju zahvalnost. To nije običaj sa kojim sam odrastao i meni se dopada da izražavam zahvalnost za mnoge stvari koje drugi ljudi donose podržavajući moj način života. Uobičajeni monaški odgovor pri primanju poklona jeste recitovanje tradicionalnih blagoslova.