Prva ljubav
Naiđu tako dani.
Zatrpaju ti oči
kao zvezdane kiše.
Oko nosa se neka
šarena nežnost isplete.
I ti staneš,
i ne znaš
da li si, il' nisi više
ono obično dete,
ono bezalzleno dete.
Nekakvo zrno zlata
počne u srcu da žulji.
Stidljivost neka u tebi
tiho se zasmejulji.
Naiđu tako dani.
Ne prepoznaješ boje aprila.
Ne prepoznaješ svoje ruke.
Izgledaju ti kao krila.
Ne prepoznaješ svoje ogledalo:
iz njega te neko čudan posmatra,
neko kome u dahu
mirišu suncokreti
i plamte obrazi,
plamte
kao nestrpljiva vatra.
Naiđu tako dani.
Vetar ti u potiljak diše.
Zdravo, poslednja bajko,
kad staneš i ne znaš više
da li se visine ruše
il' s tobom u nebo lete!
Zdravo ljubavi!
Tajno!
Zdravo sve neverovatno!
Sve zabranjeno i zlatno!
Zdravo, čudnovati svete!
Vrlo je važno,
pre svega,
da prvu ljubav umeš
da izgovoris ćutanjem.
Da je sagledaš žmureći.
Da je oslušneš osmehom.
I dotakneš šaputanjem.
Vrlo je važno da o njoj
ne brbljaš hvalisavo svima
Ljubav - to nije užina
koju drugari dele.
Prva ljubav je providna
kao lutkino oko,
drhtava kao tišina
koja hoda po prstima
i prva prava čistota
tvoje nežnosti bele.
Ona je knedla u grlu,
srebrna knedla u grlu,
sve nedokučivo tvoje
i sve kristalno tvoje
i sve gugutavo tvoje
kao večernje zvono.
Ona je duboko u tebi
i duboko van tebe.
Ona je malo onako.
Pa još malo onako.
Pa onda ono.
I ono,
I onda: sasvim ono.
Nije to nagovaranje,
rođeni moji,
ko neće dalje da veruje,
nek slobodno zažmuri.
Ali pazite dobro:
ako u vama postoji
jedno veliko pitanje
koje nestrpljivo žuri,
pitanje veće od brda
i veće od dva brda,
i jedna treperava duša
što veruje u čuda,
i ako se u vama
neke lepote talasaju
i neke svetlosti rađaju,
onda je sasvim svejedno
da li žmurite ili ne žmurite,
jer čuda se već događaju.
U tebi skazaljka nekog
nevidljivog magneta
pokazuje odjednom
hiljade strane sveta.
Mika Antić