[memento]

Preci su svetinja u svakom narodu pa i u našem. Uspomene na njih se neguju na različite načine, a za njih su vezani i izuzetno, kod nas, snažni kultovi. Prof. dr. Čajkanović vrlo argumentovano tvrdi de je krsna slava u stvari materijalizacija i konkretizacija uspomene na našeg mitskog pretka. Na ovim trustnim i sklonim seobama prostorima, na žalost, mnoga porodična stabla su sečena i ponovo nicana i formirana.

Međutim, mislim da je i pored vrednih pojedinačnih porodičnih primera, koje svakako treba negovati, daleko važniji naš kolektivni odnos prema svim našim precima. Mi u tome, činimi se, nismo baš slavni, jer i te naše pretke delimo prema nekim trenutnim našim podelama i često skrnavimo uspomene na njih pošto su oni sasvim legitimno ponekad bili nosioci nekih ideja za koje su davali čak i svoje živote, a za koje mi danas sa bezbedne istorijske distance mislimo da su bile pogrešne, potpuno zanemarujući činjenicu da smo i mi sami prolazni i da ćemo vrlo brzo doći pod lupu naših potomaka i da ćemo uprvo zbog toga doživeti vrlo sličnu sudbinu kao i naši preci...

Ovo me je sve podsetilo na jednu istinutu anegdotu o Milošu (Velikom) Crnjanskom. Naime, jednom su mu dok je mlad živeo u Beogradu, neki njegovu prijetalji, u želji da ga potcene, predstavili u društvu jednu prostitutku koja se takođr prezivala Crnjanski. Međutim veliki pisac je odmah uočio šta se time želelo postići i u želji da naglasi da je svako odgovoran ili zaslužan samo za ono što je sam učinio, mudro je prokomentarisao:
- Svako je od nas sam sebi predak!

I, da ne zaboravim. Znam sve svoje pretke po očevoj liniji od 1790 godine, a po majčinoj nekih sedamdesetek godinja manje. Nije baš nešto, ali takvi su u Srbiji tada bili usluvi...