[A6quattro]

On - covek, koji je previse osecao kad je bio mlad iznad sevega se radovao zivotu, suncu, prolecu, igri ali se kasnije sasvim povukao u sebe, jer ljudi i zene koje je sretao u sebi nisu imali skoro nista osim dubokih crnih rupa koje su iz Njega - coveka isisavale svaki trun radosti.

Negde na dnu tih crnih rupa cucale su jednom zapustene bebe, nekada zeljne obicnog dodira i igre, sada samo sebicni i zli monstrumi. I On - covek koji je previse osecao se jako umorio od zlih beba zeljnih ljubavi.

Zato je sagradio zid oko sebe, i kako bi se koje uplakano i prozdrljivo lice pomolilo preko zida, uzimao je svoje omiljeno oruzje, kalasnjikov sa drvenim kundakom i gadjao ih kratkim, smirujucim rafalima.

I bebe su ponekad padale uz krik sa zida, nazad u svoje rupe i to bi na trenutak zabavilo Njega - coveka, ali je na kraju i to postalo zamorno i On - covek se pitao: kako je moguce da su razumni odbacili svaku radost iz svog zivota, tako da sada svi zivimo u pustinji razuma? Kako to da stalno dodirujem iste zjapece aure, i da mi moja sposobnost da ih citam donosi samo nistavilo?

A odvratne, napustene bebe su i dalje neutesno vristale iz svojih dubokih malih rupa. Sve su imale ogromne celjusti i zube, nalik ribama iz velikih dubina, i tim celjustima pokusavali su da pozderu sto vise ljubavi, sto vise zivota i On - covek koji je suvise osecao podizao je svoj zid sve vise dok zid nije dostigao visinu fabrickog dimnjaka.

Tako da se On - covek na kraju koncentrisao samo na secanja iz detinjstva, svoja i tudja. U njima je nalazio dokaz da je radost moguca, da je jednom postojala. Da je jednom delio tu radost sa drugima, da je tako bas bilo dobro.

I, bilo mu je samo zao sto je nebo jednom bilo beskrajno plavo i toplo, a sada od svega toga nazire samo maleni otvor kojim se zavrsava njegov zid.