[A6quattro]

Odlucio sam da sve sto se moze bojkotujem sirom otvorenih ociju, uzdaha isprljanih telom.
Zapecacenim usnama, izgubljenim nogama, rukama posutim iscekivanjem.
Da bojkotujem promene besmislenih nadrazaja, ocekivanja i htenja vasih reci ili cutanja.
Hocu da bojkotujem vas sve prepune zelje za pletenjem istog kruga koncima istih boja.
Sadasnjosti, proslosti i buducnosti. Trenutka stanja vremena, dela razuma logike.

Da bojkotujem u prvom redu samog sebe sto ne mogu bojkotovati sebe.
Ostajem u delu gde pricaju price, basne i bajke i poklanjaju cvet za prelepo juce.
Jutarnja kafa je odavno izgubila svoj miris sadasnjosti i mleko ne razbija crnilo.
Lipa ispod prozora mirise na mokru zemlju i siri ustajalost.
Hteli smo igre za decu, voznju po cirkusima, stopala na vrelom asfaltu…

Dobili smo samo poljubac za laku noc.

Ona je rekla: izbaci me u jutarnje ludilo prvih zvukova automobila. Teretnjaka na auto-putevima,
kamiona pored nepoznatih sela na krosnji kroz vetar, medju gradove kraj dzungle. Oslobodi me se.
Tu negde meri se vreme sekundama i minutima tamo negde meri se glagolima radnje.

Ovde sada, vreme se meri dogadjajima i mi nemamo sat u kuci i ne komuniciramo recima.
Mi smo lutke iza prozora koje skilje na jedno oko.
Ja sedam Ona ustaje. Ti jedes Ja pijem. Ja odlazim Ti dolazis. Vi govorite Ja cutim.

I jedina zajednicka stvar koju imamo je neznanje da vreme je samo relativan pojam.