[gogothegreat]

Nakon što sam pročitao sve postove na ovoj temi, po ko zna koji put dolazim do zaključka da Ona Koja Se Ničega Ne Plaši zaista predstavlja "uzor za sve ostale", kao što to kažu mnogobrojni svetlucavi kvadratići koje je napabirčila u svojoj reputaciji.

Džindijanac, divim ti se do imbecilnosti, zaista!
Da su se ovi naši admini otvorili za neki malo bolji endžin ( ) dao bih ti sad tri reputacije zaredom, da jednom i ti doživiš taj vrhunac!
end of

Apropo teme, i ja svakodnevno razmišljam o smrti - toj prokletoj i ultimativnoj nepoznanici života. Doduše, na nju nikako ne uspevam gledati sa istom onakvom blagonaklonošću kao skvovatis. Možda zbog toga što ne verujem u reinkarnaciju...

Interesantno je da pritom retko razmišljam o tome kako ću ja napustiti ovaj svet, ne plašim se da će me pritom išta boleti i mislim da neću imati mnogo razloga za kajanje, niti ću od Boga tražiti da mi podari još koji dan života. U tom smislu, moglo bi se reći da polako počinjem da pripremam svoj death song. Ne, pri pomisli na smrt gotovo uvek me najviše užasne pomisao na to kako će moju smrt doživeti moji najmiliji. Stoga bih bio presrećan kada bih sa onog sveta nekako mogao da im došapnem da je sa mnom sve OK i da je unaokolo sve cool.

Nadalje, pre par godina sam napravio možda najgoru grešku u svom životu, kada sam na kompu pogledao neke scary clips, žive snimke egzekucije sirotih ruskih soldata, zarobljenih od strane čečenskih monstruma. Ubrzo nakon toga, na jednoj od naših televizija (mislim da je bivši BKTV u pitanju) odgledao sam neke slične scene mučenja u čečenskim zatvorima. I na kraju, pre oko godinu dana, na Viasat History sam u dva navrata pogledao potresnu storiju o jednom britanskom inženjeru za telekomunikacije, kojeg su opet čečenski monstrumi kidnapovali i, nakon više meseci tobožnjeg natezanja oko otkupnine (evo i sad se stresam od pomisli na njegov "život" tokom tog vremena), odrubili mu glavu! "Glavnu ulogu" u toj reportaži igra supruga nesrećnog pokojnika, koja prolazi kroz silne birokratske peripetije, sve dok konačno, u Rusiji, od "cimera" njenog počivšeg dragog, ne sazna surovu istinu! Od tada mi sve te slike nikako ne izlaze iz glave i uvek se iznova vraćaju kad im se najmanje nadam!

Pitam ja sad vas, kako neko može u jednoj takvoj situaciji otpevati svoju samrtnu pesmu? Kako može uzdignute glave poći Bogu na istinu, kad više meseci "živi" u lažnoj nadi, a u stvari je sasvim siguran da je samo pitanje dana kada će ga monstrumi zaklati kao prase? Zamislite kako se tek osećaju njegova deca, žena, majka, otac, ako im je, kojom nesrećom, do ruku dopao snimak surove egzekucije njihovog voljenog deteta, muža, oca? Na kraju, kako neko može verovati u postojanje Boga, kad se ovakva praiskonska zla dešavaju i doveka će se dešavati na planeti, kad ovakvi monstrumi hodaju Zemljom?

Veliki Dostojevski je u više svojih romana opisao užas saznanja o neumitnoj i bliskoj smrti, koje doživljavaju, recimo, osuđenici na smrt uoči egzekucije, i kako je ona nemerljivo teža od, recimo, pogibije vojnika u borbi.

Smrti u borbi se ne bojim! Ne bojim se ni smrti na samrtnoj postelji, u miru, okružen unucima, praunucima i čukun-unucima!
Ali se zato užasavam saznanja o neumitnoj i bliskoj smrti u mukama!

A u život duha posle smrti tela duboko verujem, iako sam, u ortodoksno religijskom smislu nevernik! Smrtnost duha bi, po meni, potpuno obesmislila samo postojanje čoveka na ovoj planete!

Ah, da, umalo da zaboravim! Moja jedina želja po pitanju smrti je da, kako naš narod kaže, samo bude sve po redu!