[memento]

Moje prvo dramatično sećanje je vezano za jedan davni istorijski događaj. Naime, verujem da spadam u poslednje ili retke osobe mojih (srednjih) godina koja je rasla uz javovorov zvuk gusala. Pošto se moj deda junačio na Solunskom frontu kao dobrovoljac, posle rata je dobio komad zemlje u Vojvodini i relativno kasno, u odnosu na druge slične koloniste, je konačno došao u Banat iz Hercegovine i sa sobom, naravno, doneo i gusle...

E, upravo te gusle su bile uzrok moje prve patnje. Moj ujak je kao dobar sin svog oca bio dosta vešt guslar i meni je kao svom omiljenom nećako često guslao. Prvo su to bile šaljive i nezgrapne hercegovačke pesmice, da bi to vrlo brzo prešlo u narodne junačke pesme i ja sam ih sa uživanjem slušao, posebno one kako Marko tamani svoje neprijatelje...

Ali, jedne večeri, potpuni obrat. Na repertoaru je bila pesme Boj na Kosovu (ili kak se već zvala). Nisam mogao da verujem svojim ušima pošto sam shvatio da su nas Turci potpuno razbili u toj bici. Mojoj patnji nije bilo kraja. Nije pomoglo ni to što je Miloš ubio Murata, kao ni uveravanja roditelja i ujaka da je to bilo jako, jako davno. Plakao sam kao kišna godina i tako sam i zaspao žaleći izginule Jugoviće, Kosančića, Toplicu, kneza Lazara i ostale...