Sad kada je teško bolesna i kada sam skoro stalno uz nju, jaka sam skoro kao ona. I kad god možemo smejemo se i pričamo, pričamo. I verujemo. Neću dalje još, neka daljina, one čekaju.
A ovde mogu da budem i njanjava i tužna i da ponovo čitam druga Vronskog koji me je jutros dotakao(
Osmehom dušu i rane zakloni.
Zapali čula.Neka srce tako
pređe u usne k`o vetar u zvuke.
), a ni ne zna to. A lepo smo rekli da ljudima treba na vreme reći, pogotovo lepe misli .
Sećam se jedne meni drage duge ulice
i boje neba letnjeg sumraka i muzike pred san
Sećam se jedne reke što je tiho šumela
i ona me je tad razumela, pred moj odlazak u svet
Sećam se moje majke tužne i u suzama
i ruke koja je zadrhtala
pred odlazak u svet
Daljine, zar je ovde lepše sve?
Zar su bolji ljudi, zar sam srećnija tu ja?
Htela bih opet svoj dom
da budem tu u svetu svom
Daljine...