[DrinChe]

"...

- Dragi prijatelji,danas smo se ovde okupili da ispratimo "NE MOGU". Dok je bio sa nama na zemlji, uticao je na živote svakog od nas, na neke više, na neke manje. Na nesreću,njegovo ime spominje se na svakom javnom mestu, u školi, gradskoj skupštini, državnim organima, pa čak i u Beloj kući.

Položili smo " Ja ne mogu" u njegovu večnu kuću i obezbedili smo mu nadgrobnu ploču sa epitafom. Nadživeli su ga njegova braća "Ja mogu", i " Nameravam to odmah da uradim". Oni nisu čuveni kao njihov poznati rođak, a ni tako jaki i moćni.Možda će, jednog dana, uz vašu pomoć, postati značajniji na ovom svetu.

Neka "Ja ne mogu" počiva u miru i neka svi prisutni požive i uznapreduju u njegovom odsustvu. Amin ". "


Dok sam slušao posmrtni govor, shvatio sam da ti đaci nikada neće zaboraviti taj dan. Čitav taj čin je bio simboličan, neka vrste metafore za život. To se urezuje u pamćenje i zauvek će ostati u svesti i podsvesti. Ispisivanje rečenica koje počinju sa "Ja ne mogu", njihovo sahranjivanje i posmrtni govor - to je bio učiteljičin neverovatan trud. Ali, to nije sve. Kada je završila posmrtni govor, napravila je krug sa učenicima i vratila ih u učionicu.Proslavili su odlazak "Ja ne mogu" uz keks, kokice i sokove. Kao deo proslave, Dona je izrezala veliku nadgrobnu ploču od papirne kese . Ispisala je reči "Ja ne mogu" na vrhu i "Počivaj u miru" u sredini. Datum je bio na dnu. Nadgobna ploča visila je u Doninoj učionici do kraja školske godine. Kada je neki đak , mada se to retko dešavalo, zaboravi i kaže "Ja ne mogu", Dona bi samo pokazala na natpis "Počivaj u miru". Đaci bi se tada setili da je "Ja ne mogu" mrtav i preformulisali bi svoju izjavu.

Nisam bio Donin đak. Ona je bila moj đak. Ipak, toga dana od nje sam naučio tu lekciju.I danas, mnogo godina posle, kad god čujem rečenicu koja počinje sa "ja ne mogu", vidim sliku sahrane i učenike četvrtog razreda. Tako se, kao i đaci, setim da je "JA NE MOGU" mrtav.

Deo Čik Murmanoove priče