Znaš kako, da ovde nisam počela da se osećam kao kod kuće, ne bih dala da se dira u profesiju, rekla bih ti kako su uslovi nikakvi, da računare 3/4 ustanova nema(npr.), milion razloga za da, i da ... štitila bih kolege. Ali, ono što sam i ja mrzela kad sam bila školarac, ne volim ni danas, a to su te škrabotine i nemanje vremena ( "mnogo smo važni" ). Ne znaju ljudi ni maternji jezik dobro , a često ni ono za šta su učili 6 godina i stali. A stajanja nema jer te pojede vreme i pregazi svaka nova generacija koja izađe sa faxa. Briga ih. "Uvale" se negde i čekaju penziju. Užaaaaaaaaaaas!
Ne znam procentualno da se izrazim, ali orjentaciono, u ustanovi u kojoj ja radim ima nas ne više od 10% koji pratimo novine, a znamo šta i kada pišemo.
Užas na kvadrat.
Ni u privatnoj praksi nije bolje
. Ne rade privatno samo dobri, iskusni i savesni lekari. Od sebe ću poći :posle 2 godine staža, počela sam da radim privatno! To nigde nema.
Rešenje: odabrati proverenog lekara, a kod privatnika zakazivati po preporuci onih koji su kod istog lečeni i izlečeni.
Do daljnjeg, dok država Danska bude bar malo manje trula.