[A6quattro]

Mila moja, da li znas koliko volim ove oblake nanizane kao rasprsene price sto ih izmenjujem sa svojim nebom? A volim i tvoje sto ih pricas meni, a zvuce kao da ih pricas sebi. Cudjenje tvoje slicno je mom.

Cudim se tisini ili zvucima, sakrivenim znacenjima sto ih ostali tako retko primete.
Pa i ti, eto, ne odolevas da prikrijes poreklo svog bola kada sednes u zubarsku stolicu, poreklo mirnoce, pitanja koja ne zelis da postavis ni sebi (ali o njima razmisljas), ni meni, a u to vec nisam sigurn, jer pricas mi, a pitas sa cudjenjem.
Raznezujes me na momente, i bolis, pa opet tako. A sta bi mi da nema bas nikoga za pitanja, za podelu neznosti, za cuda ova sto samo retke dodirnu?

Danas sam setao u mislima s tobom. Obalom, a gde bih drugo? Hteo sam da ti pokazem kako obale nemaju jesen. Isti je kamen i borovi, tek kisa se mozda razlikuje, i boje. Opustele plaze otkrivaju kako je proslo leto.

Seo sam na zalo, bas odgovarajuce mesto za skoljku i upitao se (samo onako, usput) sta bi ti sa skoljkom na zalu? Dodirnula bi je? Ili samo ponovo ostavila kao pismo koje nisi otvorila? Zaboravila ga primiti…! Jos uvek se secam, kako si zaboravila primiti to pismo!? Ali, sustignu nas ta zaboravljena pisma, pristignu i kada bezimo i kada ih ne otvaramo. To im je sudbina! A mozda ti se ne bi ni dopalo to sedenje na zalu (eh na zalu...) Za trenutak, kao blesak, dotakne me misao da li si se nekada nocu, sama, kupala u moru, kad svaki pokret budi zvezde, a one se osipaju, klize niz kozu.
Raskos, kad sve s tobom blista!

Uvek toliko pitanja a nikad isto more. Toliko razlicitosti u istom! Toliko cudesnih zbivanja u njemu i na njemu. Ogledalo sunca, ljubavnica vetra! Ko bi ga osim pogleda opisao. Ko bi ga osim duse osetio? Otkad te znam jos je nesto u njemu, ono treperenje cudesno kojim podrhtava tvoja zlatna breza u kojoj me trazis.

M.