[TVO.JA_]

Dani nestaju zasukani u izmaglicu i nije da ih ne mogu učiniti drugačijima, prosto sam izgubila osećaj za dobro svetlo.

Udomila sam stranca , podelili smo odaje .


Već neko vreme opušta se u mojoj stolici za ljuljanje, uvlači se u moju obuću, šušti po mojoj torbi bez namere da pronadje ili otkrije delove onoga što jesam.


Osvajao je moj prostor i osvojio je mene. Stranac se zove mojim imenom.

Jer on je zapravo oduvek tu.
Godinama je ućutkivan pretencioznim željama, kobajagi planovima, naivnim ambicijama.

Svi komadi mog identiteta u nekoliko zamaha nestali su u limenoj kanti koja se odlaže ispod starih sudopera. To su one koje imaju šarene platnene krpe da bi sakrile šupljinu a tako neprijatno mirišu na vlagu.

One zapuštene.

Svog stranca nezainteresovano posmatram,
odmeravam ga preko kašike, ruba staklene čaše, mekoće toplog jastuka i o njemu ne mislim ništa. I ne osećam ništa prema toj istini da u sebi ne prepoznajem nikoga od trenutka kada se posle nekoliko nevidljivih zamaha, sve zaustavilo. Zasukalo se u prozirnoj magli i prestalo je da bude važno.

Dok stojimo na otvorenoj terasi, ja držim upaljenu cigaretu i upućujem mu misao o zadovoljstvu koje bih osetila gledajući ga dok nestaje niz zidove , strmoglavo do dna. Sa osmehom izgovaram kakav bi to veličanstven pad bio. Nije mu se dopala šala.




Stranac je.

(nepoznat autor)