[SQUAW]

Sećam se koferčića koje su sve devojčice imale. Kartonskih, malih, ali dovoljno velikih da u njih stane sve što jednoj maloj ženi treba. Čitava porodica lutaka, njihova garderoba, dve tri haljinice, češljići, ogledalce i razne džidžabidže. Zatvarali se kao pravi, veliki - samo mali. Bila je nacrtana Sara Kej ili su bili samo u bojama. Recimo crvene stranice, a beli cvetići sa strane i tamo gde je ručka. I karirana unutrašnjost. Kad kreneš kao negde na put i pored toga što te spakuju u onaj veliki kofer ti sam pakuješ taj mali sa samo tebi bitnim stvarima. Voliš i ti nešto da nosiš i da glumiš putnika sa šeširom.

Sećam se kako sam jednog dana mrzela ceo svet ali se ne sećam razloga, baš sam bila mala. I pola od onog što se od ovoga sećam više iz priče znam. Da li je naišao samo jedan namćorast i razmažen dan ili mi je bila učinjena neka nepravda svetskih razmera, sve sam po kući izvređala i svima im rekla kako ih ne volim. Baka otvorila vrata i rekla ako ovde nikog ne voliš izvoli pa nađi nekog koga voliš, procenila da će ta psihologija da radi. Odem lepo po koferčić, popakujem sve što mi je bilo od životne važnosti, dignem nos i prođem kroz vrata i kažem doviđenja. Digne i baka nos, čeka da dođem do lifta pa da počnem da plačem da me primi nazad. Deda ne digne nos nego ruke na glavu i kaže joj da je luda žena. Ja dođem do lifta sa mojim drugom koferčetom pa umesto da počnem da plačem zamolim da mi pozove baka lift jer su meni ruke kratke. Pozove ona meni lift i ja uđem i odem. Sednem na stepenište sa koferčetom i počnem da plačem. Ja plačem dole, baka gore, a deda sišao peške da vrati taj moj karakter. I koferče.

Sećam se da sam u koferčiću krila osmomartovske poklone za mamu, baku, tetku i ujnu.

Ne sećam se gde je i kako taj moj koferčić završio.