JEFIMIJA
Jefimija, cerka gospodara Drame
I zena despota Ugljese, u miru,
Daleko od sveta, puna verske tame,
Veze svilen pokrov za dar manastiru.
Pokraj nje se krve narodi I guse,
Propadaju carstva, svet vaskolik cvili.
Ona, vecno sama, na zlatu I svili
Veze strasne bole otmene joj duse.
Vekovi su prosli I zaborav pada,
A jos ovaj narod kao nekad grca,
I meni se cini da su nasa srca
U grudima tvojim kucala jos tada,
I u mucne case narodnoga sloma,
Kad svetlosti nema na vidiku celom,
Ja se secam tebe I tvojega doma,
Despotice srpska s kaludjerskim velom!
I osecam tada, da, ko nekad, sama,
Nad nesrecnom kobi sto steze sve jace,
Nad plamenom koje obuhvata tama,
Stara Crna Gospa zapeva I place...