Citat:
triViALna kaže:
Ja to zovem indijanski. 
A najveca je fora kad tom "uljezu" od reci dodamo/ju i pravilan sErpski pol/mnozinu-jedninu pa cak i padez&konjugaciju potrefe bez problema, samo rec ne znamo/znaju. |
Na žalost, ovo nije prevshodno problem dijasporinog lengvidža, već ovdašnji (mislim u Srbiji).
Znam iz iskustva (a koliko se sećam i nauka tako kaže) neopravdano korišćenje stranih reči (sem pomodarstva) je napoznavanje pravog pevoda, ili, još gore, pravog sadržaja - značenja te reči na maternjem jeziku. Pošto se misli iskazuju rečima u rečenicama, nesporno je da se često iza neodgovarajuće upotrebljenih reči krije misao koja nije sasvim jasna onome ko je izgovara.
Npr.: Ovih dana nam je učestalo prisutna reč
kapacitet koju političari i novinari koriste vezano za političke stranke i posle izborne koalicije. Po tome kako je koriste očigledno je da ne znaju da je njeno značenje (u ovom kontekstu)
sposobnost .... Reč nam je stigla iz kultura parlamentarne demokratije u politički rečnik kao da je to neka, za nas nova, maltene čarobna formula.
Citat:
|
Jedno je koristiti indijanski iz zaEbancije, drugo je skrnavljenje jezika sa predumisljajem.
|
Skrnavljenje jezika sa predumišljajem: Jedan deo spada u Sterijunu Pokondirenu tikvu, drugi u razne sub-kulture, treći u stručne izraze. Ima i četvrti (a o njemu malo kasnije).
U vreme kad je nemačka tehnika bila nadmoćna, na našim prostorima je šraf postala skoro srpska reč. Sa sadašnjom informatičkom tehnologijom, poslovnom, političkom terminologijom i dr. i rečnikom tih oblasti iz engleskog (američkog) jezika to su postali današnji 'šrafovi'. Boriti se protiv ulaska takvih reči u druge jezike bio bi Don-Kihotovski poduhvat. A svakako bi otežalo sporazumevanje. Da o smešnom - kao zrakomlatu u novohrvatskom - ne govorim.
Ostaje problem da li ćemo takve reči koristi na 'indijanski' način.
O onom četvrtom što sam najavio: u suštini je rasprostiranje jednog jezika na područje drugih, instrument kolonijalizacije (da ne upotrebim eufemizam globalizacija).
Da ne mislite da sam se udaljio od lengvidža: Poenta mog pisanija je da da će se sve manje ralikovati lengvidži u matici i dijaspori, s tendencijom da postanu isti.
A sad jedan primer iz zaEbacije: idemo u Misisagu u Makadam na ručak (a tamo se i u vreme ove prohibicije može zapaliti cigareta). I više niko ni nema u glavi da je to restoran Mc Adam's.
Citat:
|
Sve u svemu - mislim da je neopisivo blago biti u stanju razmisljati na vise razlicitih jezika istovremeno.
|
Ovo je vrlo ozbljna, naučno dokazana činjenica. A pokazuje se i kao izuzetno korisna u životu.
Ja nisam u dijaspori, ali moji potomci jesu. Kad su bili mali, u kući su se govorila dva jezika. Unuci sada u dijaspori govore tri (i misle, čitaju, pišu). I uglavnom bolje se snalaze u novim situacijama nego vršnjaci iz sličnih miljea koji govore samo jedan ili jedan i po jezik. Prema tome, očuvanje nacionalnog identiteta je samo jedan motiv za ovladavanje i jezikom 'starog kraja'.
I na kraju moj prvi nezaboravni susret u NS sa lengvidžom tamo početkom 70-tih: došla je rodjaka iz Kanade prvi put posle iseljenja i vozio sam ju po gradu 'Fićom' koji je tada bio dominantno vozilo na našim ulicama. Pošto je bila pokrupnija, česti ulasci i izlasci joj baš nisu prijali, pa je konstatovala:
Vi svi imate male kare.
PS
Nisam ni blizu nekakve stručnost u jezičkim pitanjima, pa tako i tretirajte moje pisanije kao obično razmišljanje laika za jezik.