[A6quattro]

Razmicanjem jedne zavese svesti, otkrivamo novu - laksu i prozirniju. Na nama je koliko cemo zavesa svesti pomaknuti i time svoj unutrasnji svet - rasvetliti.

Unutrasnji razvoj cesto se uporedjuje sa ljustenjem luka. Pri tom ponekad nailazimo na tvrde delove, za koje imamo osecaj da nam treba budak a ponekad na nezne i osetljive, za koje imamo osecaj da ih ne smemo ni pogledati, jer bi se mogli rasuti u vetar poput peludi.

Po Gestalt terapiji, u procesu "ljustenja licnosti" prolazimo kroz nekoliko slojeva: sloj laznosti, sloj fobije, sloj zastoja, sloj implozije i sloj eksplozije.

Prvi sloj sa kojim se susrecemo - takozvani lazni sastoji se od stereotipnih i glumljenih reakcija. Na "toj frekvenciji" igramo igre i gubimo se u ulogama. Ponasajuci se kao da smo osoba kakva nismo, nastojimo ziveti predstavu koju smo o sebi stvorili mi sami ili su je o nama stvorili drugi. Kada jednom postanemo svesni praznine koju osecamo pri identifikaciji sa tako povrsnim i neautenticnim slojem licnosti, odlucimo li postati iskreniji, pocinjemo osecati neugodu i ranjivost.

Ispod laznog sloja krije se fobicni sloj. Na ovom nivou najradije bismo "pobegli od samih sebe", a samim time i od ociju drugih.

Nastojeci izbeci emocionalnu bol koja je posledica shvatanja da smo onakvi kakvi "najradje ne bismo bili", skloni smo negiranju i neprihvatanju onog sto nam se o nama samima razotkriva.

Na "ovoj frekvenciji" voleli bismo skinuti sa sebe lazni sloj svoje licnosti kao da je u pitanju iznoseno odelo, ali smo zbog dugotrajne identifikacije sa njim u strahu da se ispod ne nalazi nista drugo nego praznina. Ako tu laznu stranu sebe pokazemo i priznamo, u strahu smo da ce nas drugi ljudi odbaciti.

Ispod fobicnog sloja nalazi se tacka zastoja, tj. mesto gde smo se u svom sazrevanju spotakli i stali.

Na tom nivou obicno pokusavamo manipulisati drugima kako bi oni umesto nas gledali, slusali, osecali, mislili i donosili odluke, jer se sami ne osecamo dovoljno zivim da bismo se pokrenuli. Tu imamo osecaj da nam doslovno treba reanimacija, ali se cini da je niko nije u stanju izvesti dovoljno dobro.

Shvativsi da nas navodjenje drugih na reanimaciju nase laznosti ne zadovoljava, ostajemo sami sa sobom. Dopustimo li da se u tacki zastoja osetimo nezivima i uspemo li se, umesto poricanja i bega, prihvatiti onakvim kakvi jesmo, dolazimo u stanje implozije. Ulaskom u taj sloj pocinjemo gledati kroz svoje "unutrasnje zidove" i prestajemo lutati lavirintom koji oni cine. Ljustenje implozivnog sloja stvara naboj koji konacno dovodi do eksplozije.

Ulaskom u eksplozivni sloj, napustamo lazna pravila i pretvaranja sto dovodi do oslobadjanja goleme kolicine energije koju smo do tada trosili za pretvaranje da smo ono sto nismo.

Nakon svega, sledi zatisje. Led pocinje da se otopa, stize prolece i cvetanje iznova pocinje.