[Mish]

Imam dva primera u svojoj okolini.
Prvi slučaj: Uvek sam mislila da se moja drugarica najbolje provede baš onda kad ja nisam sa njom. A potom je trećoj osobi prepričavala izlazak u kojem sam slučajno i ja bila. I shvatim da kao da nisam bila tamo. A u globalu, to je bila skoro pa ista priča koju bih i ja ispričala, ali su pridodati neki detalji, nepostojeći pogledi, uzdasi, izmišljeno ludilo... Posle sam se pitala da li laže samo druge ili i sebe ubedi da je to bilo baš tako dobro?
Drugi slučaj: Mog druga uglavnom smatraju duhovitom osobom. Najčešće ljude zasmejava sprdajući se na svoj račun. Tačnije, lažući praveći time sprdačine na svoj račun. A toliko mu je bitno da ga drugi prihvate, da jednom izgovorena koja je imala odjeka (uglavnom smeha) nastavlja da se raubuje još dugo, dugo,... Mislim da i posle nekih 15-20 godina koliko ga znam još uvek ima stvari za koje ne mogu da razlučim da li su laž ili ne. I svaki put kad ga pitam čemu, odgovor je isti: zašto da ne, nikom time ne nanosim zlo.
Ono što je meni neverovatno je što ljudi pet puta izgovorenu laž prihvataju za istinu.