Citat:
believer kaže:
dakle,monasima je zabranjeno da povredjuju ziva bica,u smislu obradjivanja zemlje,ubijanja zivotinja ili branja plodova,ali je dozvoljeno da neko drugi to cini umesto njih??
prljajte vi svoje ruke,a mi cemo rado prihvatiti rezultate tog istog?
meni je to pomalo licemerno....
izvinite ako zvucim banalno,ja to ne mogu da prihvatim kao apsolutnu cistocu uma i srca...  |
Uopšte ne zvučite banalno. Imate sasvim legitiman i razuman stav
No ako želimo da stvar zaista razumemo, može koristiti ako je pogledamo i sa druge strane. Već sam pominjao uzajamnu simbiozu monaške zajednice i laika koji je pomažu, u kojoj jedni obezbeđuju materijalnu hranu, a drugi svojim rečima, izlaganjem učenja, ali i ličnim primerom, duhovnu hranu. Svako u toj razmeni ponešto gubi, ali mnogo više dobija.
I meni bi cela stvar bila licemerna ukoliko bi monah mogao da zahteva od laika da mu donose hranu i još da određuje šta da mu donose. No, to je monahu strogo zabranjeno. Sve što može jeste da bez reči, oborena pogleda prođe selom, zadrži se ispred neke kuće na koji minut držeći zdelu u rukama i onda produži dalje. Tako, ako se recimo vi zamonašite, niko vam ne garantuje šta ćete dobiti za taj jedan obrok dnevno, odnosno da ćete uopšte nešto dobiti. Potpuno zavisite od tuđe milosti. Što baš i nije jako zavidna situacija. Zato nije slučajno da su zaređeni uvek izrazita manjina u odnosu na ukupnu zajednicu.
Ova vaša primedba nije naravno ništa novo. Mnogi nebudisti su dolazili do istog zaključka, možda zato što se u našoj zapadnoj civilizaciji prošenje smatra sramnim, nedoličnim. Ako želite da celu tu situaciju sagledate iz budističkog ugla, pogledajte esej na ovom linku:
Tri utočišta
naročito njegovo poslednje poglavlje "Ekonomija darova"
Srdačni pozdravi
