[A6quattro]

"Kad cujem taj kondicional, dize mi se kosa na glavi. Odmah znam da od toga nece biti nista!", mrzovoljno rece gospodja O. zalupivsi slusalicom.
"Kondicional?" upitah zbunjeno.
"Ja pitam gde je taj i taj, a sekretarica mi odgovara: 'Morao bi biti u svom ofisu.'"
"I?..." jos uvek mi nije bilo jasno.
"Ali ja nisam pitala gde bi on “morao biti”, vec gde je!"

Tu sam ukapirao. Dakle, kondicional: morao bi… trebao bih… Nakon malo razmisljanja, postalo mi je jasno zasto gospodja O. "zna da od toga nece nista biti".

Uzmimo na primer recenicu: "Trebao bih biti efikasniji." "Trebao" pripada proslosti, a "bih" pripada buducnosti. Znaci, nisam ni u proslosti ni u buducnosti, a ponajmanje u sadasnjosti. Tako je moja povecana efikasnost smestena sasvim izvan vremena.

Nakon izgovaranja recenica tipa "Trebao bih se pokrenuti" ili "Trebao bih se kontrolisati", imamo lazan utisak da smo nesto i ucinili. Isto tako, to sto smo (kao) ucinili zvuci kao korak ka ispravnosti. Jer, eto, znamo kako bi stvari trebalo da izgledaju i kakvi bismo trebali biti. No, taj "ispravan ja" je ustvari sasvim neutemeljen u stvarnosti. Izmedju ostalog, zato sto pluta u jezicno-vremenskoj neodredjenosti.

Nasi mozgovi su zaista puni neobicnih programa. Neki su nam od koristi, a neki su poput mentalnih autoimunih bolesti. Menjanjem nacina razmisljanja mozemo iskljuciti autopilote i sami odrediti koordinate buducnosti.

Kako bi nekima od njih doskocio, Viktor Frankl, osnivac logoterapije (terapije smislom) pronasao je zanimljivu metodu umnog zavaravanja koju je nazvao "paradoksalna intencija" ili suprotna namera. U najjednostavnijem prevodu njegovog metoda znacilo bi: ucini suprotno od onog sto zelis postici.

U svojoj knjizi Necujni vapaj za smislom (koju je napisao nakon prezivelih strahota Ausvica), on opisuje primenu metoda suprotne namere na zeni koja je patila od snaznih napada drhtanja. Drhtanje je bilo tako snazno da nije bila u stanju drzati u ruci solju kafe, a da je ne prospe.

"Da li biste li se hteli takmiciti sa mnom u drhtanju, gospodjo N.?", upitao je Frankl svoju pacjentkinju.

Videvsi njeno zaprepasteno lice, Frankl je insistirao: "Hajde da vidimo ko ce se od nas dvoje tresti brze i duze!"

Na to je iznenadjena gospodja N. odvratila pitanjem: "Patite li i vi od drhtavice?" "Ne, ja nemam takvih problema", odgovorio je on, "ali ako pozelim mogu se dobro prodrmati". Rekavsi to, zaista je poceo da snazno drhti. Gospodja N. se na to pocela smejati i sama se (ovaj put namerno) jos jace tresti. "Hajde, brze, gospodjo N., brze!", poticao ju je on.

Nakon sto je takmicenje u drhtanju zavrsilo, gospodja N. je do kraja tog susreta bila sasvim mirna i nije prosula ni kap kafe.

Dakle, paradoksalna intencija - Franklov lek protiv mentalnih virusa. Patite li od nesanice, cvrsto odlucite da celu noc necete zaspati.
Hvata li vas strah od ispita, odlucite ga sto bolje - pasti. Na kraju, zasto tako nesto i ne isprobati?