[A6quattro]

Mila moja, da li zaista mislis da moze biti mir u davnoj spremnosti da nestanem iz losih prica.
Znam da ti me zelis u njima, nemocna da budes glavni junak jedne drukcije. One moje...

S istinom i ja se tesko rukujem u komadu zivota gde su zelje to i ostale. Dugo vec ne rodih se i pored volje da razumem. Greska. Bridi i ovog trena dok se pitam da li imas deo slutnje o tome. Shvatio sam. Zavoleh te.
Izrasla mi krila. Da ni tebi ne doletim, kao visak trenutka slomila ih tvoja ruka.

Trebalo bi da je kraj il' da se umire. Vec tako nesto, cekanje na zivot i za Boga je smejurija.
Mrzeti zbog nemoci je greh. Cak i kap mrznje truje svet. Zamrzeh sebe samo da pre izgorim, rasprsim se u dim.
Da volis ono sto zaista volis i da ne budem vise deo ljubavi necije.

U kostima trujem radosne kapi da ne poteku ni jednoj veni. Obraze crvene i usana rumen ne zelim vise stapati s koloritom tudje slike davno obojene, cije prasine svako zrno prstima brisem.

Dakle uramljen za ceo vek jos uvek sam ekser na koji okacis svoje remek delo. Ispao iz zida ukucavas me i dalje u isto mesto. Jos juce od tezine ispustih sve. Razbilo se.

M.