E što sam ja našla dosta sebe kod Srđana, čudo jedno
možda i nisam objektivna zbog toga, ali čovek je napravio čitavo pozorište od mog grada. Predstavu u kojoj i sami učestvujemo svakodnevno preneo na papir šetajući. A ja ne znam da li išta više volim u životu od hodanja, šunjanja i razgledanja
mogla bih da ga čitam stalno, a možda i nije slučaj što mi je pao šaka baš kad je trebalo
Kako su hendikepirani ljudi koji žive po automobilima i za automobile
Ček' da i ja doprinesem.
NOVOGODIŠNJA PRIČA ZA ĐORĐA ŽIVKOVIĆA
Bio je kraj avgusta, toplo, i to vrlo toplo kad su me smestili u stacionar, ali meni je bilo hladno na nogama. Stacionar, udaljen pedesetak kilometara od Beograda, okružen šumom; ta zgrada, oronula, istrošena. Ljudi bolesni i ljudi zdravi, unutra, sve to izmešano, i svi u poslu, oni zdravi vrlo užurbani. Smestili su me u sobu sa još trojicom muškaraca, starijih od mene. Oni su se lečili od posledica šloga, ja sam se lečio od polineuropatije; upala kičmene moždine i perifernog nervnog sistema. Noge su mi bile oduzete, neko vreme, i lagano su se vraćale u život. Zbog toga sam bio i upućen u taj stacionar: na rehabilitaciju, da radim vežbe, da idem na terapije i da primam injekcije. Nikada pre toga nisam bio u tako velikom društvu bolesnika. I snalazio sam se. Lako sam se prilagodio. To i nije bio neki problem. Bio sam jedan od njih.
U krevetu do mene ležao je starac, profesor crtanja i slikanja, u penziji. To mu je sada bio treći šlog u životu, i oporavljao se. Krao je novac i sve što je mogao od drugih pacijenata. Ništa od toga mu nije bilo potrebno, ali je krao. Pričalo se o tome, kako na drugom spratu stacionara neko krade, ali u njega niko nije sumnjao. Njegova ćerka mu je dolazila u posetu i iz torbe vadila sve što je njegovo, i onda to vraćala pacijentima dok je on plakao. Njegova ćerka se izvinjavala.
U krevetu koji se nalazio dijagonalno od mog kreveta, ležao je čovek koji je polomio desni kuk i onda su mu ugradili veštački. Ali njegovo telo ga nije prihvatilo, i morao je da radi određene vežbe sve dok se taj veštački kuk ne uklopi, i dok mu se telo ne prilagodi. Tom čoveku je smetao zagušljivi vazduh i smetala mu je promaja, tako da je njegov problem bio skoro nerešiv. Pacijenti su teški ljudi, zahtevni, bez strpljenja, to je tako. Taj čovek nije mnogo govorio, i upravo tako je i izgledao, kao čovek koji nema mnogo o čemu da priča. Ali, ostavljao je utisak uredne osobe.
Preko puta mene ležao je Đorđe Živković, čika Đole kako sam ga zvao, Ciganin iz Požarevca. Jedne noći se šlogirao, oduzela mu se leva strana tela, leva ruka i leva noga, i imao je probema s govorom; izgovarao je reči otežano, mučio se i mucao je. Baš mucao, mnogo. Ranije nije imao tih problema. Do te noći. Onda, kad se vraćao kući s pecanja vozeći svoj motor, padala je kiša, i pokisao je na putu do kuće. I kasnije, te noći, šlogirao se. Ali, i dijabetičar je, lekari su rekli da je to glavni razlog zbog čega se šlogirao, to, i vožnja na motoru po kiši, u njegovim godinama. Šezdeset četvrta mu je godina.
Radio je u Gradskom vodovodu sve do penzije, i sa ženom prodavao švercovanu robu, odeću uglavnom, na požarevačkoj pijaci. To je nastavio da radi i kad je otišao u penziju. Vredan čovek, i dobar. Moj najbolji prijatelj, i jedini, u stacionaru. Kupovao sam mu čokoladice kad sam odlazio u prodavnicu, van stacionarskog kruga, kad sam kupovao cigarete za sebe. Tada sam već mogao da hodam, sa štapom, mogao sam i više od pola sata da hodam. On je morao da pojede barem dve – tri kockice čokolade dnevno. Morao je. I slušao je neku cigansku radio – stanicu na svom malom tranzistoru. Povremeno mi je prevodio ono što se govorilo na toj stanici. Nisam znao ni reč romskog jezika. Nije hteo da mi smeta, tiho je slušao svoju muziku i svoj jezik. Nije mi smetalo. Imao je unuka koji se zvao isto kao ja. Pričao mi je o njemu. Baš ga je jako voleo, moglo je lako da se oseti baš to dok je govorio o njemu.
Sve ostalo u tom stacionaru bilo je nepodnošljivo. Ljudi najviše, taj bolesni humor, kojim se valjda otklanja strah i olakšava neizvesnost, i čekanje: kad ću opet biti zdrav kao nekad. A te glupave šale, najčešće u vezi sa seksom, tako dosadne, do mučnine, i, u stvari, nigde humora u svemu tome, a smeju se, bolesnici se smeju: „E, baba, kad bi’ ti ja došao u sobu, bila bi kao devojčica“, to su te šale, a onda smeh na celom drugom spratu. Morao sam da bežim odatle.
Provodio sam vreme napolju, u šumi koja je okruživala stacionar, sve vreme, danima. Hodao sam, izležavao se na drvenim klupama u šumi, gledao u krošnje i onda opet hodao. Čitao sam, i pisao pesme. Napisao sam trideset pesama. Bilo je veverica u toj šumi, puno veverica i onda bi se čulo ono njihovo prepoznatljivo hukanje. Svakoga dana sam na uskim stazama kroz šumu nailazio na mrtve miševe. Kao oglodane jabuke. Pretpostavljao sam da su to ostaci večernjih ulova onih istih sova koje sam viđao.
Sa čika-Đoletom sam se sretao na jednoj klupi ne mnogo udajenoj od stacionara. Tu smo sedeli i pričali; on još uvek nije mogao mnogo da hoda. Tuda su prolazili i drugi pacijenti, s našeg, drugog sprata. Pozdravljali smo se, ali nismo razgovarali. Svako je bio u problemu, i tražio nekog s kim bi mogao o tome da priča, ili već o nečem, svejedno, svi ti probemi su slični. Meni je više odgovaralo da ne pričam o tome, i da budem sam. I čika-Đoletu, čini mi se, isto tako. Sretali smo se slučajno, taj stacionarski krug nije veliki, i onda bismo sedeli na klupi. Dobro smo se slagali.
U takvim, slučajnim prijateljstvima, treba da prođe neko vreme, nekoliko dana, da bi se razgovaralo o ličnijim stvarima. U takvim prilikama, prijateljstvo postaje intenzivnije: kad ste u stacionaru, bolesni, nema razloga da se razgovara o stvarima koje vam nisu važne. Ili da se laže. Nema nijednog razloga da se laže. Ispričao sam mu dosta toga o sebi, čak i o nekim mojim prijateljima, i o porodici, familiji, to je prosto tako išlo dok smo razgovarali. On je meni govorio o svojoj ženi, vrlo nežno i lepo, i pričao mi je o svoja dva sina, ali ne onako kao o svojoj ženi. Nije bio zadovoljan s njima. Rekao mi je čak i da su ga prilično razočarali. Jedan je probisvet i pijandura, drugi lenj i čudan, drugačiji, za sebe je, tako je rekao. I dok je govorio o njima, iznenada bi prekinuo tu priču, prestao bi da je priča.
„Jesi mi kupio baterije za tranzistor?“ pitao bi.
„Jesam.“
I onda bi ćutali, sedeli bi još neko vreme i na kraju se zajedno vratili u stacionar.
Pred spavanje je slušao cigansku muziku sa svog tranzistora dok je ležao na desnom boku, jer leva strana tela ga je bolela, i tako bi zaspao, prilično rano, oko devet sati uveče. Povremeno bi se probudio tokom noći da popuši cigaretu i pojede komad čokolade, i nastavio bi da spava. Rekao mi je da je tako navikao. Puši tri pakle cigareta za dan i ne pije alkohol, nikad ga nije pio, ali je zato rano propušio, i dok mi to priča, ponavlja neke reči, po dva – tri puta, nije siguran da ih je dobro igovorio:
„Mi Cigani rano... rano propušimo... propušimo rano mi Cigani... i to mnogo... mnogo... one najjeftinije da se ne troši novac... najjeftinije pušimo... novac da se ne troši...“ Pričao je konkretno, malo nešto izgovorio, samo bi klimao glavom. I nosi naočare, s velikom dioptrijom, i kad čita novine samo pređe preko krupnih naslova, i onda baci te novine: „Jebeš novine... dve godine već... ne čitam novine... pre dve godine otiš’o mi najvažniji živac... ne mogu sa ženom... nema više... nema jebanja... već dve godine... a kad sam bio mlađi... a sad ništa... novine, jebeš novine... izbori... suđenje... a ja već dve godine...“, to mi priča i smeje se, i ja se nasmejem, i onda zapalimo po cigaretu.
Imao sam sreće u stacionaru što se vremena tiče, bilo je toplo, sunčano, svih dana. I predvečerja su bila mirna i topla, i bilo je tiho. I onda, u razgovoru, čika Đole je spomenuo zatvor, samo je spomenuo i u priči prosto prešao preko toga. Tako je, isto, spomenuo nešto o jednom konju, i tu se malo zadržao, i rekao je:
„Uh što sam ga voleo, uh... jahao sam ga... i sa njim sam kuću napravio... kuću... on je vukao... velika kola je vukao... dve tone na kolima... cigle, cement, pesak, drvo, sve, dve tone, sve je vukao... i napravio sam kuću... s njim sam napravio kuću...“
Posle toga je zaćutao. Nisam ga ništa pitao za tog konja. Ali pitao sam ga za zatvor. Pitao sam ga, bio sam radoznao, i nije mu bio problem da priča o tome, samo je nešto više mucao:
„Ja sam pare zaradio... i sve to kupio... materijal... sve... kuću napravio... lepu kuću, toplu... i ode novac na to, potrošio sve, nema više, nema novca... i došli praznici, puno dece, Nova godina, a nema novca... i ja krao svinje... krao svinje iz neke državne firme... iz nekog gazdinstva krao... samo tovario i prodavao... tovario i prodavao... i moja porodica... hranili se, imali svinje... i spremao se za praznike... hranili se dobro... i Nova godina... još par dana... i dođe policija i uhapsi me... neko me prijavio... pet meseci sam ležao... prvo u Požarevcu, pa u Ćupriji... i tamo gurnem ekser u nozdrvu... i probušim je... krvarilo... a onda u bolnicu, i uživao u bolnici... a tamo sretnem jednog, znam ga, Ciganin, i on meni kaže ko me prijavio... moj komšija... drugar... komšija... on me prijavio... u usta ga jebem ciganska... a on isto krao, al’ za kuću, materijal za kuću, ono što sam ja kupio, on je krao, jebem ga baš, i prijavio me da se on izvuče... a ja krao svinje zbog Nove godine... zbog praznika... i bio u bolnici za praznike... i onda me pustili, posle, izašao... i nema novca... ništa, ništa nemam... i onda morao da prodam mog konja... mog konja sam morao da prodam posle devet godina... i onda odem ja u policiju, i ja prijavim njega... zbog kuće koju je napravio a sve ukrao... i on dobio tri meseca... ko ga jebe... sad se više ne poznajemo... komšije i dalje, ali se ne poznajemo... ja sam svog konja morao da prodam zbog njega...“
I tišina. Nisamo više pričali. Nije bilo ničeg za priču. On bi samo povremeno opsovao, ali tiho.
Istog dana smo napustili stacionar. Bio je petak. Čika Đole je trebalo da ostane do ponedeljka, ali nije hteo. Došli su po njega žena i njegov unuk. Pozdravili smo se. Po mene je došao prijatelj sa crvenim kombijem.
Prošlo je par meseci, bilo je prepodne, nazvao sam ga telefonom. I dalje je mucao, ali ne kao u stacionaru, bolje je govorio, razgovetnije. Obradovao se. On i žena prodaju peškire, trenerke, pižame, čarape, ispred požarevačke bolnice, na tezgi, i kaže mi da nije loše, zarađuje se. Ja sam pitao:
„Je l’ za konja?“
I čika Đole se smeje. Čujem preko telefona. Smeje se.
Ali ja sam bio ozbiljan, i to sam mu stvarno poželeo, za Novu godinu. Jednog dobrog konja. I preko telefona mu to i rekao:
„Čika Đole, iskreno, to ti stvarno želim, samo jednog dobrog konja za Novu godinu.“