[Bazarov]

Od pomenutih izdvajam Majku Terezu, Jefimiju, Mariju Kiri i "Majke,sve one nebrojene,nigde spomenute majke", jer se nisu do'vaćale oružja i politike. Dodajem još i žene koje su takođe mnogo toga novog unele u ovaj svet i učinile ga manje ružnim i nesrećnim: Majka Hrabrost, Ana Karenjina, Margarita - Majstorova, Pepeljuga, Snežana, Crvenkapa. A još i jednu:

Агнеш Хелер је рођена 1929. године у Будимпешти, као кћерка јеврејских родитеља. Њен отац и многи чланови породице постају жртве нацистичког терора против јевреја током Другог светског рата. Њој и њеној мајци успева у више наврата, делимично срећом, делимично правовременим скривањем и бегом, избегавање депортације.
После матуре, 1947. уписује физику и хемију на универзитету у Будимпешти, убрзо затим, под утисцима предавања Ђерђа Лукача, мења смер и почиње студирати филозофију. Године 1955. докторира на катедри за филозофију и постаје Лукачев асистент.
После дугогодишњих политичких репресалија у Мађарској, 1977. године Хелер емигрира у Аустралију где, 1978. године на Ле Тробе универзитету у Мелбурну, постаје професор социологије, где остаје до 1983. Као наследница Хане Арент, 1986. године се запошљава на катедри за филозофију на Новој школи за социјална истраживања у Њујорку. Живи у Будимпешти и у Њујорку.
Њених пет принципа (истинске) демократије:
1) принцип слободе;
2) политичке правде;
3) једнакости;
4) непристрасности и
5) правичности.
Рекла је још и једну лепу ствар: да љубавници треба да воде љубав, али не и да је черече.
Уз напомену да је многи сматрају највећом женом-филозофом (да не кажем филозофкињом), препоручујем и њену књигу "Дијалог о љубави".