[NSdjanka]

Prozor spavace sobe (no.1)
(30.3.1999)

Poneo sam telefon i otisao na krov da gledam bombardovanje, tacnije, da posmatram nesto u sta se ne razumem. Gorela su brda u daljini. Nisam nikada ranije bio u prilici da napisem ovakve recenice. Sada sam u prilici da gledam rakete kako padaju sa neba, zatim eksplozije, vatru i crveno nebo. Ne znam nazive tih raketa, ne poznajem tipove aviona. Oruzje me nikad nije inteersovalo. Uostalom, ni recenice o tome. Ali sada sam to gledao, sada sam video, mogu tod a napisem, iako i dalje ne osecam neki smisao u opisivanju toga. Poneo sam telefon, sve je obesmisljeno, sem potrebe da ostanes u kontaktu sa ljudima. I zazvonio je, gore na krovu. Prvo se javio Sale, prijatelj koji se u tom trenutku nalazio na drugoj strani grada. Opisao sam mu tacno sta sam video sa krova. Malo kasnije, pozvala me je prijateljica iz Njujorka.Bila je zabrinuta, pitala me je da li imam dovoljno vode, hrane, pitala me za roditelje i Anju i Vuka, moje sestrice, i pitala me je zbog cega sam na krovu. To je takodje brinulo, to sto mozda nisam potpuno svestan cele stvari. Sto verovatno i nisam. A onda, telefon je ponovo zazvonio, bila je to IRENE, zvao je iz Buenos Airesa, obradovala me, cak i u takvoj situaciji, jedna predivna zena, Argentinka, koja se takodje brinula i koja je samo htela da mi kaze da ce me zvati i da se cuvam. Rekla mi je da kad sve prodje mogud a dodjem u Argentinu. Zbog nekih knjiga koje sam citao, oduvek sam zeleo da vidim Buenos Aires i Patagoniju. I pored bombi, malo sam se bolje osecao, jer su dobri ljudi uvek tu. A onda me je zvao prijatelj sa Zvezdare i viknuo je u slusalicu: "Alo, Bile, tomahavk ovde!"

Srdjan Valjarevic

30. mart, utorak (no.2)

Zakljucavao sam vrata desnom rukom, u levoj sam drzao kesu s djubretom, u kesi su se nalazile prazne kutije cigareta, tri prazne kutije jogurta od pola litre, jedna konzerva tunjevine koju sam sinoc pojeo, gomile pikavaca i pepela, i tad se zacula sirena koje je oznacavala, kako se to kaze:
"pocetak vazdusne opasnosti za Beograd". Lift nije radio. Stanujem, inace, na sedmom spratu. Na kraju hodnika, iz stana, izasla je cetvoroclana porodica. Mladi bracni par sa dvoje dece, krenuli su u skloniste. Sishao sam na sesti sprat. Iza jednih crvenih vrata cuo se pas kako glasno laje. Poznajem tog psa, mogu da kazem i za njega da mi je komsija. Sishao sam na peti sprat. Stariji covek je zalivao cvece - iz plasticnih flasa od litar ipo sipao je vodu u saksije. Sishao sam na cetvrti sprat. Sreo sam komsinicu, stariju gospodju, profesorku istorije umetnosti, koja stanuje na sedmom spratu. Vrata njenog stana su tacno naspram ulaznih vrata u moj stan. Odmarala se od penjanja uz stepenice, tesko je disala ali je zato tiho psovala. Proklinjala je lift koji nije radio.
Spustio sam se na treci sprat. Po dugackom hodniku jedna devojcica se vozila na svojim rolshuama. Spustio sam se na drugi sprat. Nije bilo nikog. Samo jedna bicikla privezana uz ogradu stepenista.
Sishao sam na prvi sprat, prekinuo sam dvojicu decaka u vaznom razgovoru. Posto su pocrveneli kad sam naisao, naglo ucutavsi, shvatio sam da je u pitanju neki stvarno vazan razgovor. Neki tajni plan, recimo. Sishao sam u prizemlje, otvorio postansko sanduce i pronasao reklamni oglas firme za pranje tepiha. Gurnuo sam ga u kesu sa djubretom koju sam nosio. Kad sam izasao iz zgrade, naleteo sam na dvoje ljudi, coveka i zenu. Stajali su na trotoaru. Izgledali su potpuno izgubljeni. Zagledali su se u moju kesu s djubretom. Mislim da im je nesto bilo potrebno, nesto sto verovatno nisu mogli da pronadju u prodavnici, i verovatno su se nadali da ce to videti kod nekog drugog u ruci. I onda sam otisao do kontejnera, i bacio najzad to djubre, i ostao malo na tom cosku, zacudjen kako besmislenost sporo prolazi, a onda sam video jedan veliki avion na nebu, koji je zatim nestao u oblacima. Nemoc najduze traje, kao i besmislenost. I onda sam otisao s tog coska.

Srdjan Valjarevic, Beograd

31. mart - sreda (no.3)

Nisam gledao televiziju, nisam slusao radio, nisam pratio vesti. Iako je to nemoguce, resio sam da bar na kratko budem odsutan. Onda sam sreo jednog prijatelja, bio je mrtav pijan i ljut. Nabrojao mi je vrlo konfuzno i skoro nerazumljivo razloge svog pijanstva i ljutine. Manje-vise, svi ti razlozi su mogli da budu i moji. Osim jedne stvari. Devojka s kojom je proveo noc pre nesto vise od mesec dana, zatrudnela je. Nije imao ozbiljnije namere s njom, nije ih imala ni ona. Prosto, desilo se. Neke obicne stvari, koje se i dalje dogadjaju, gube na obicnosti, zbog konteksta. Za jednu takvu dramu, ovo je najgori momenat. Malo kasnije sreo sam jednog poznanika, saopstio mi je vesti koje je znao, i one koje nije znao, ali je predvidjao. Najgoru mogucu verziju, otprilike.
Otisao sam kuci. Uzeo sam crveno plasticno "pelikan" naliv-pero koje sam kupio u Italiji prosle godine, u jednoj prodavnici sa decijim igrackama, u selu Varena, seo sam za sto, presao dlanom preko hartije i potrudio se kao nikad do sad da mi rukopis bude predivan. Bio je pravi trenutak za tako nesto, da napokon.
Srdjan Valjarevic,Beograd