[lut]

Ljubaznost i sažaljenje: Mentalno retardirani
Pre nekoliko godina, na Specijalnim Olimpijskim igrama u Seattle-u, devet takmičara, svi fizički ili mentalno nesposobni, postrojili su se na startnoj crti na 100 m.
Na znak, krenuli su; nisu baš pojurili, medjutim svi su poželjeli da potrče i pobede trku. Svi, osim jednog malog dečaka koji se spotakao i pao na asfaltu, srušio se nekoliko puta i počeo je da plače. Drugi takmičari su čuli dečaka kako plače. Usporili su i pogledali nazad. Zatim su se okrenuli i krenuli nazad...svi za redom.
Jedna devojka sa sindromom Down-a sagnula se, poljubila i rekla, "Ovo će poboljšati stvari.". Zatim svi vezanih ruku hodali su zajedno do završne crte. Svi su ustali na stadionu, i čestitanja i usklici trajali su nekoliko minuta.
Ljudi koji su se nalazili tu još uvek pričaju to.
Zašto?
Zato što svi znamo da unutra postoji jedna stvar: Važnije je na ovom svetu pomoći drugima, iako to nekada zahteva da usporimo i menjamo naš kurs.

Pouka: Jedna od najteških stvari je davanje drugima dobrotu i ljubaznost; no medjutim to ti se vraća, kao što možete videti iz ove priče o ljubaznosti.