[A6quattro]

Mila moja, u grlu su mi te reci. Od ovog trena da znas za svagda. Jesmo od vecnosti, trenuci kosmickog disanja i zivot nam je pod kozom samo ako ga umemo osetiti. Kada nas zagolica da se i promeskoljimo. Osmeh u danu, biser je za oko koje vidi. Pravi dar od nas, a vec darovani sto mozemo izreci na hiljadu nacina sta nam koliko znaci.

Rekao bih da nemam prostora za cekatii. Obuven u vremensku cipelu ni manju ni vecu vec taman za moju stopalu. I, kada vec ne idem bos po ovom svetu, sta god da se nasali u vaznosti na mom putu, trebam te sad jer sad te imam i tu su moji koraci.

Kada bih k'o lud trcao po svetu ne cuvajuci tu jedinu obucu, nikada vise ne bih smeo izaci pred tebe jer bi mislila da sam tek u prolazu.
I, zivot je kratak ako nema smer. Tek delovi prica, a nigde celina.

Ne udaram glavom u zid ali bas kada u sebi razresavam receno u nedorecenosti i mucim se da pokosim trnje koje me namerno bode da ne osetim vaznost trenutka sto me vraca postojanosti. Zoves me i govoris recima koje i Bog razume da su upucene samo meni...

Tada ni ne letim, ni ne padam vec uzvracam recima onim sto sam krcio put u mislima. Shvatih da trebamo dati i ono najmanje, posto zelimo dati sve, samo nismo svesni da je nemoguce, pa nastane praznina koja nikako nije deo naseg toka.

Reka moze samo da ponire u svom toku ali ipak tece. Tecimo bez zastoja. Iako dve reke, sreca je u vrtlogu dok se pripajamo jednom uscu...
Rekao bih sve sto treba i uvek se razume sve.

M.