Kazivanje
По милости Божјој човек сам хришћанин, по делима велики грешник, по звању боготражитељ бескућник који лута из места у место. Од имовине имам само једну торбу на леђима са сувим хлебом и под пазухом Свето Писмо — то је све.
Двадесет и четврте недеље по Духовима, ушао сам у цркву да се помолим Богу. За време богослужења прочитали су Апостол из посланице Солуњанима, зачало 273, у коме је речено:
Молите се Богу без престанка. Те речи су ми се ду-боко урезале у свсст и запитао сам се како је то могућно да се човек моли без престанка, кад свако од нас мора да обав-ља многобројне послове да би се одржао у животу. Потра-жио сам ово место у Светом Писму и својим очима прочитао тачно што сам и чуо: Молите се Богу без престанка (I Сол. 5, 18 ). Молите се Богу духом без престанка (Еф. 6, 18 ). Поди-жите на сваком мјесту свете руке (I Тим, 2, 8 ). Узалуд сам размишљао, нисам могао да схватим шта то значи.
Шта да радим — мислио сам — где да нађем некога ко би ми ово објаснио? Ићи ћу по црквама у којима про-поведају познати проповедници и ту ћу можда наћи што тражим. Тако кренух на пут. Чуо сам много одличних бе-седа о молитви, али све су се оне састојале само од општих упутстава: шта је молитва, зашто је корисно да се човек моли, који су плодови молитве. Али, како доћи до праве молитве — о томе нико није говорио. Чуо сам једну пропо-вед о сталној молитви духом, али ни ту није речено како да се до ње дође. Тако ми слушање проповеди није пружило оно што сам желео, па сам престао да идем на њих и одлу-чио да с помоћу Божјрм потражим неког ученог и искусног човека који би ми разјаснио ову тајну која ме је тако неодо-љиво привлачила.
Дуго сам путовао по разним местима, све читајући Свето Писмо и распитујући за неког мудрог и искусног духовника и наставника. После извесног времена рекоше ми да у једном селу већ одавно живи и подвизава се неки господин, да код куће има своју капелу, да никуд не излази и стално се моли Богу или чита духовне књиге. Кад сам то чуо трчећи сам отишао до тога села. Чим сам стигао потражих тога госпо-дина.
— Шта желиш од мене? упита ме он.
— Чуо сам да сте мудар и побожан човек, стога вас
молим, Бога ради, да ми протумачите речи Апостола: Мо-
лите се Богу без престанка и како се то може научити. Ето
шта желим да разумем, а што међутим никако не успевам.
Господин је ћутао и пажљиво ме посматрао. Најзад рече:
— Стална унутарња молитва је непрестано стремљење
човековог духа Богу. Да би се у томе успело треба врло че-
сто тражити од Господа да нас Он научи како да се тако
молимо. Моли се више и са већом усрдношћу и молитва ће
те сама научити како она може да постане стална; али за то
треба много времена.
Затим ми даде да једем, још ми даде и да понесем на пут, па се опростимо. Али ни овај ми не беше ништа обја-снио.
Мислио сам, читао, размишљао како сам умео о ономе што ми је онај господин рекао, па ипак било ми је немогућ-но да разумем. Тако сам желео да у томе успем да ноћу нисам могао да спавам. Пошто сам прешао двеста врсти стигох до неког већег града у чијој околини спазих један манастир. У крчми ми рекоше да је старешина манастира добар, побожан и гостопримљив човек, па отидох ка њему. Примио ме је љубазно, понудио да се одморим и дао ми да једем.
— Оче свети, рекох му, јело ми није потребно, већ бих
вас молио да ме поучите како да Се спасем?
— Како да се спасеш? Па ето, живи по заповестима
Божјим, моли се Богу и бићеш спасен.
— Чуо сам да се треба непрестано молити, али није ми
јасно како да се стално молим и чак не могу да разумем
шта то уопште значи. Оче, преклињем вас, објасните ми то.
— Не знам, драги брате, како бих ти то разјаснио. Али
чекај! Имам једну књижицу у којој се о томе говори и он
изнесе Духовно вашитање унутараег човека од светог Дими-
трија (Ростовског). Хајде, почитај на овој страни.
Прочитах следеће:
„Речи светог апостола: Молите се Богу без престанка,
односе се на умну молитву, јер ум може увек да буде погру-жен у Богу и да Му се нелрестано моли." — Како то ум може без расејаности да буде увек у Богу
и да Му се моли без престанка? упитах.
— То је веома тешко, уколико нам Сам Бог то не дарује,
рече настојатељ.
Али ни он ми ништа не објасни.
Проведох ноћ код њега и сутрадан, пошто му се захва-лих на љубазном гостопримству, наставих пут ни сам не зна-јући куда. Био сам тужан због своје неразборитости, па узех да читам Свето Писмо. Ишао сам тако пет дана и најзад једне вечери сретох неког старца. Изгледало ми је да је ка-луђер. На моје питање одговори ми да је монах и да је ма-настир у коме живи са још неколико монаха на десетак ки-лометара од пута. Затим ме позва да одседнем код њих.
— Имамо гостионицу и ту примамо богомољце, брине-
мо се о њима и хранимо их, рече ми он.
Ни мало ми се није ишло тамо, па му рекох:
— Мој мир не зависи од стана, већ од духовне поуке;
хране ми не треба, имам доста сувог хлеба у торби.
— Али какав то савет тражиш и шта хоћеш да разумеш?
Хајде, дођи к нама, драги брате, ми имамо искусних стараца
који ти могу дати духовну поуку и управити те на прави пут
у светлости Речи Божје и светоотачког учења.
— Знате шта, оче? Прошло је неких годину дана како
сам чуо у цркви ону заповест Апостола: Молите се Богу без
престанка. Не знајући како то да разумем почео сам да чи-
там Свето Писмо. Ту сам исто тако на много места наишао
на заповест Божју: молите се без престанка, увек, у свакој
прилици, на сваком месту, не само за време дневних послова,
не само када сте будни, већ и у сну: Ја спавам а срце је моје
будно (Песма над песм. 5, 2 ). То ме је веома изненадило и
нисам могао да разумем како може тако нешто да се постиг-
не и како се уопште до тога долази. Нека неодољива жеља
и радозналост су се пробудили у мени: ни дању ни ноћу те
ми речи нису избијале из памети. Почео сам да идем по
црквама, слушао сам проповеди о мо;;;;л;;итви, али колико год
сам их чуо ни у једној нисам добио савет како да се стално
молим. Увек је било речи само о припреми за молитву, о
плодовима молитве, а нико међутим није учио какр да се
човек непрестано моли и шта уопште таква молитва значи.
Често сам читао Свето Писмо и њиме проверавао оно што
сам чуо на проповедима, али ипак нисам успевао да разумем
шта сам хтео. Од тог времена постао сам некако несигуран
и неспокојан.
Старац се прекрсти и поче говорити:
— Захвали Богу, мили брате, што је открио у теби ту неодољиву силу која те вуче сталној унутарњој молитви. По-знај у томе позив Божји и умири се, јер се кроз то куша твоја покореност Речи Божјој. Дато ти је да разумеш да није мудрост овога света нити празна жеља за сазнањем оно што уводи у небеску светлост — у сталну унутарњу мо-литву — већ напротив, да је пут к томе сиромаштво духа и опит у простоти срца. Није чудо што ниси ништа чуо о суштини саме молитве и што ниси могао да научиш како ћеш доћи до њеног непрестаног деловања. Стварно, много се проповеда о молитви, много се о томе и пише, али сва та расуђивања углавном су заснована на људском мудровању, на схватањима „здравог" разума, а не на личном опиту. Обично се више говори о оном споредном у молитви него о њеној суштини. Једни објашњавају зашто је потребно да се молимо, други говоре о сили последица молитве, трећи о средствима која су потребна за савршену молитву, то јест о свему ономе што је неопходно за праву молитву: о ревно-сти, о пажњи, о топлини срца, о чистоти помисли; о покаја-њу. Али шта је молитва и како је научити — на та, иако најважнија и основна питања, човек врло ретко налази одго-вор код савремених проповедника. То је стога што је одговор на то далеко сложенији од свих њихових објашњења и што он изискује не школско знање, већ мистички доживљај. А што је још много жалосније, сва та сујетна и ситна мудровања наших савремених проповедника чине да се Бог мери људ-ском мером. Многи праве велику грешку кад мисле да при-премне мере и труд рађају молитву, док у стварИ молитва је та која је извор подвига и врлина. Они не праве разлику између узрока и последица молитве чиме умањују силу мо-литве.То је схватање потпуно супротно ономе из Светог Пис-ма у којем Апостол Павле пише: Молим дакле прије свега да се чине молитве (I Тим. 2, 1 ).
Значи Апостол ставља молитву изнад свега. Од хришћа-нина се траже многа добра дела, али дело молитве је изнад свих других, јер без ње ништа добро не може да се учини. Без честе молитве не можемо наћи пут Богу, не можемо разумети Истину, не можемо распети тело са његовим стра-стима и жељама, не можемо бити просвећеии у срцу свет-лошћу Христовом нити постићи са Њим спасоносно једин-ство. Кажем „без честе молитве", јер савршенство и правил-ност наше молитве не зависе од нас, као што каже и апо-стол Павле: Ми не звамо шта треба тражити (Рим, 8, 26 ). Према томе, само учесталост молитве је оно што зависи од нас и чиме једино можемо доћи до чисте молитве која је мати сваког духовног добра. Стекни мајку и имаћеш и децу, каже свети Исак Сиријанин, научи се прво молитви, па ћеш тек онда стећи све врлине. Али они који се не држе личног опита ни тајанственог учења Светих отаца не познају добро та питања, па о томе мало и говоре.
Разговарајући тако неосетно се приближисмо пустињ-ској обитељи. Да се не бих одвајао од тог мудрог старца и да бих што пре задовољио своју жељу, пожурио сам да му кажем:
— Учините ми милост, часни оче, и објасните ми шта
је то стална унутарња молитва и како се она може нау-
чити. Видим да ви о томе много из искуства знате.
Старац се љубазно одазва мојој молби и позва ме к себи.
— Дођи, даћу ти једну књигу Светих отаца из које ћеш
лако разумети и уз помоћ Божју научити молитву.
Уђосмо у његову ћелију и старац ми рече:
—
Стална унутарња Исусова молитва јесте непрекидно
призивање Исусовог имена устима, срцем и мишљу при уве-
рењу да је Он присутан на сваком месту, у свако доба, па
чак и за време сна. Она се изражава речима: Господе Исусе
Христе, помилуј ме! Кад се човек навикне на ову молитву
он осећа утеху и потребу да је стално понавља. После извес-
ног времена он више не може без ње и она почиње да се
сама од себе излива.....Старац отвори Добротољубље, изабра један одељак од светог Симеона Новог Богослова и отпоче:
„Седи насамо ћутећи, погни главу, затвори очи, диши лакше, повуци се духом у срце и сабери ум, то јест своје мисли у срце. Напоредо са дисањем, тихо наглас или у себи изговарај речи: Господе Исусе Христе, помилуј ме. Потруди се да одагнаш све мисли, буди стрпљив и често ово понављај.....
Читавих недељу дана вежбао сам унутарњу молитву у тишини моје баште, поступајући тачно по саветима старца. У почетку је изгледало да све иде добро. Потом сам почео да осећам јаке тегобе, леност, досаду, несносну поспаност и разне мисли као облаци навалише на мене. Сав жалостаH отишао сам до старца и испричао му како ми је. Он ме је љубазно примио и рекао:
— То је, мој драги брате, борба коју против тебе води зао дух, јер се он ничег тако не плаши као срдачне молит-ве. Он овим покушава да те омете и одврати од тог посла. Али знај да непријатељ делује по вољи и допуштењу Бож-јем и мери у којој је то за нас корисно. . . . . .
Старац узе да прелистава по поукама монаха Никифо-ра и поче читати: „Ако и поред својих напора не можеш ући у област срца као што сам те упутио, чини оно што ћу те рећи и с Божјом помоћи, наћи ћеш што тражиш. По-знато ти је да се у нама налази разум (разумна сила).1) Том разуму одузми сваку помисао — што можеш само ако хо-ћеш — и усели у њега молитву: Господе Исусе Христе, по-милуј ме. Потруди се да тим унутарњим призивањем заме-ниш сваку другу мисао и после извесног времена то ће ти сигурно отворити врата срца. Ово је чињеница која је опи-том потврђена". . . . . . . .
После извесног времена осетио сам да ми молитва сама од себе силази у срце, то јест да моје срце откуцавајући равномерно изговара у себи свете речи. На пример, при првом откуцају: Господе, при другом: Исусе, при трећем: Христе и тако даље. Престао сам да устима говорим молитву и почео пажљиво слушати шта се то у срцу збива. Сетих се да ми је покојни старац говорио о радости коју човек тада осећа. Затим сам почео да осећам лак бол у грудима, а у души толику љубав према Спаситељу, да ми се чинило да када би Он сад стао преда ме, да бих Му се бацио пред ноге, загрлио их и окупао сузама захваљујући Му за утеху коју Својим Именом, по својој милости и љубави, даје недостојном и грешном створењу своме. . . . . . .. .