Citat:
love hunter kaže:
...uvek pozelim da upijem ljude. Zagrljajem. Da ih stegnem toliko jako i utisnem u grudi, zauvek, i nek ostanu tu do kraja sveta, najmanje, da prelijem otkucaj njihovog srca u svoje i da ga osluskujem do sledeceg susreta...
|
Sjajno
Iz istih razloga upijam zagrljajem, ne samo na rastanku, nego uvek i svuda.
Uvek sam ja bila ta koja ispraca. I znala sam da je teze onom ko odlazi, pa sam se oprastala sa osmehom, da ne otezavam jos vise.
Posle se isplacem kad ostanem sama i nastavim dalje.
I kad je poceo da se priblizava dan mog odlaska, isto sam tako bila nasmejana. Umesto da mene ljudi podizu i ohrabruju, ja sam tesila i jedno po jedno, a bogami i u grupnim seansama.
Pakovanje sam odlagala do poslednjeg momenta da bih sebi dala sto vise fore za prihvatanje cinjenice da stvarno odlazim.
A kada sam zatvorila i poslednji kofer, pogledala u sve njih koji su bili tu i rekla"To je to"...to je onda stvarno bilo to. Toliko sam se osecala lose da sam otrcala u kupatilo i ispovracala se.
I isplakali smo se. I vise mi nije bilo bitno da li sam jaka ili slabic, slomila sam se od tuge. Toliko voljenih ljudi oko mene i toliko emocija, da covek jednostavno ne moze da ostane imun na to. I sad mi je neka knedla u grlu kad se setim.
Sledece jutro, 04h, tri automobila ispred zgrade sa otvorenim gepecima i samo tisina. Put do Beograda uz usiljene osmehe i poneki uzdah...aerodrom...guzva...poziv za let. Drugi poziv, treci...a ja ne mogu da ih pustim iz zagrljaja. Ne znam ni kako sam krenula prema izlazu. Okrecemo se jos jednom da im mahnemo i posaljemo cmoku, a moji svi stoje kod one ograde i brat visoko podigao ruke i drzi sal na kojem su napisali ~Grtalica rulz
Tako da sam ipak otisla sa osmehom, kako i treba da bude.
Ne volim rastanke...definitivno.
