Pa trazila sam odgovor na to pitanje, imam naviku da analiziram stvari, a samim tim i sebe,sebe po najvise....I nemam neki konkretan odgovor na to pitanje.
Mnogo je dogadjaja uticalo na mene, sto lepih, sto ruznih....Mada mogu da izdvojim knjizevnost, koja me je odvela i vodila nekim drugim putem, kojim ne bih posla da se nisam zaljubila u knjige....Rasti devedesetih i u njima biti adolescent je bilo tesko, i mnoge stramputice su se ponekada cinile kao autoputevi....Davati prednost umetnosti nad okruzenjem koje nije bas imalo sluha za tako neke stvari (naravno, osim porodice koja se svojski trudila na sve moguce i ne moguce nacine) znacilo je shvatiti svet na pravi nacin....i izbeci zamke devedesetih...
da li ovo drugima uopste ima smisla....ne umem to bas najbolje da objasnim a da ne napisem omanju knjigu....
Ne odvajam ni jedan trenutak, ali pamtim neke, koji su znacili promenu za mene...To su oni trenuci kada mi se cini da je vreme zastalo, da bih spoznala da su se kockice oko mene slozile na neki odredjen nacin, da se moj svet izmenio i krenuo nekim novim tokom....Desilo mi se to mozda tri cetri puta, nekada su te promene bile munjevite, a ponekada su procesno trajale...ali su nastale....
Mislim da je sada recimo gotovo ne moguce da mi se dogodi nesto sto bi me iz korena promenilo, nateralo da zaboravim ko sam i da postanem neko drugi...Opet ko zna....