[SQUAW]

VUK IZAZIVA JEDNODUŠNOST

Izbor izmedju šakala, kojota i vuka kao direktnih predaka psa je delikatniji. Postoji sličnost po veličini izmedju prva dva i preistorijskog psa; podaci o ponašanju idu u prilog poslednjega, ali izmedju praistorijskog psa, veličine bretonskog spanijela i tadašnjeg američkog vuka, veličine doge, postoje toliki dispariteti da ih je bilo nemoguće povezati u tako kratkom periodu, u odsustvu medjufosila. No, nedavno su veoma stari pseći skeleti otkriveni na Dalekom istoku, gde nije bilo ni šakala ni kojota, ali gde već veoma dugo živi vuk malenog rasta, Canis lupus chanco. Poslednja prepreka je, dakle, pala i vuk je jednodušno izabran.

ISTI PLEN, ISTA TERITORIJA, ISTA TEHNIKA

Studije socijalne strukture primitivnih Ijudskih plemena i ponašanja vučjih hordi svedoče o približavanju ovih dveju grupa lovaca, medju kojima otkrivamo brojne sličnosti: kao nomadi, Ijudi iz kvaternara, u paleolitu, organizuju svoju društvenu zajednicu oko lova i prikupljanja plodova. Vukovi, sa svoje strane, budući da žive u hordama od deset do dvadeset jedinki, pre svega su grabljivci, ponekad lešinari, pa čak i vegetarijanci. I jedni i drugi love raznolik plen (zeca, dabra), pa i životiiije koje su prilično krupnije od njih (jelene, seveme jelene, sobove); oni love u čoporu, prilagodjavaju se svim terenima i modifikuju svoj pristup prema okolnostima.

Vukovi radije biraju slabe životinje koje proganjaju smenjujući se, osim ukoliko organizuju prave hajke.Odnosni tipovi lova kod čoveka i vuka su dakle uveliko razradjeni i uslovljavaju socijalizaciju i hijerarhizaciju plemena, kao i horde. U lovu učestvuju samo snažne jedinke, koje će stoga biti dominantne: drugi, mladi i ženke, iščekuju plodove lova u staništu. Isti plen, ista teritorija, ista tehnika, analogna socijaliazacija: toliko elemenata koji su doprineli približavanju čoveka i vuka. U stvari, da bi pripitomljavanje bilo moguće, životinja treba da se prilagodi promeni načina života, a ta supstitucija je utoliko lakša ukoliko su navike i način života sličniji. Istorija nije lišena neuspeha u pripitomljavanju: Egipćani su uzalud pokušavali da ukrote hijene, lisice, gazele i velike felide. Dok su poljoprivreda i sedelački način života neophodni za pripitomljavanje vrsta kao što su ovca, koza ili svinja, vuk se prilagodjava. Mogu se, počev od ovoga, zamisliti okolnosti prvog pripitomljavanja. Privlačenje je verovatno prvo bilo uzajamno: privlačenje čoveka od strane vuka, koga posmatra u lovu i koji daje znak za uzbunu svojim zavijanjem; privlačenje vuka od strane čoveka, koji mu ostavlja ostatke svoje hrane ili mu dozvoljava da koristi zaštitu logorske vatre. Oni su bez sumnje potom saradjivali u odbrani lovne teritorije.Usvajanje vučjeg mladunca nadjenog u lovu izvesno čini sledeću fazu; jednom odgajen, morao je da se vraća u čopor, sve dok čovek nije stekao odanost neke od tih životinja. U tom slučaju ništa se ne suprotstavlja tome da se životmje razmnožavaju u Ijudskim logorima i da u svojim genima fiksiraju transformacije koje sadrži ova promena načina života.

Ne postoji nikakav fosilizovani dokaz ovakvog scenarija i ne zna se u kom periodu se on odvija: sigurno tokom nekoliko hiljada godina (izmedju 30.000 i 10.000 g. pre n.e.). Jedini dokazi su transformacije prouzrokovane pripitomljavanjem: smanjenje veličine životinje, skraćenje lica. Prve mumije daju ideju o izgledu psa: srednje visine (50 do 55 cm do hrbata), on ima uspravljene uši, dlaku srednje dužine, bujan rep, kratku njušku, što je zajedničko za primerak raspros-tranjen na nalazištima na kojima su pronadjeni tragovi pripitomljavanja, kako u Severnoj Americi, tako i u Kini, Evropi i na Srednjem istoku.

DOMAĆI I DIVLJI PSI

Umnožavanje rasa pasa je fenomen koji je nastao neznatno posle njegovog pripitomljavanja. Uloga i upotreba primitivnih pasa ostaju malo poznate. Ukoliko su bili veoma rano korišćeni za lov, a verovatao i za stražu, ostaju mnoga pitanja o njihovoj funkciji pratioca u neolitskim društvima. Otkriće veoma starih pogrebnih običaja koji se odnose na pse ide u prilog veoma ranoj afektivnoj razmeni. Nasuprot tome, otkriće psećih skeleta na djubrištima u Kini, koji potiču od pre 5.000 godina, sugeriše da su mogli biti i konzumirani i kao hrana. Još jedan veliki znak pitanja postoji u vezi sa australijskim dingom. Ukoliko je tačno da je on dopro do Australije zajedno sa čovekom, pre 15.000 do 20.000 godina, u momentu kada je bio moguć prelazak čvrstim tlom, u najmanju ruku je čudno to što mu se izgubio trag u Indoneziji, koja je obavezno mesto ovog prelaska. Uprkos njegovom prisustvu, koje je u Australiji potvrdjeno već 3.000 godina, neizvesnosti vezane za njegovo poreklo objašnjavaju nejasnost njegovog mesta u klasifikaciji, bilo kao domaćeg psa koji se vratio u divlje stanje, Canis familiaris dingo, bilo kao zasebne vrste, Canis dingo. Opirući se pripitomljavanju, dingosi ostaju na distanci, sami traže hranu, a od strane Aboridžina su odstranjeni iz lova. Rastuće interesovanje koje čovek pridaje poreklu psa ipak nije unapredilo naša saznanja o pripitomljavanju. Poželimo da ovaj zanos potraje i sruši i poslednje komadiće našeg neznanja o poreklu našeg najvernijeg prijatelja.