Citat:
euridika kaže:
1. Noć, mesečeve zaliv, negde kod Pirana, jedna stena, dvoje nas, naslonjeni leđima jedno na drugo, mnogo zvezda, zvuk talasa, jedemo jabuke i ćutimo, to traje malo duže od običnog trenutka...
2. Noć u Zemunu, splav Marina iliti Sveti Nikola, nekolicina najdražeg naroda i ja i neka živa muzika i "pa da !" umesto "živeli" i smeh i džuska i razumevanje i uživancija i sve...
|
а ја бејах прошлог лета у пирану можда код исте те стене
а на "марини" прошлог викенда...
дакле, често размишљам о тим тзв.
перфектним тренуцима, како их је назвао постављач теме. било их је... море једно. урезало се све то дубоко, под кожу.
али, исто тако се не могу помирити с чињеницом да је све некако прохујало, пребрзо и незаустављиво. то је она зачкољица, што све то траје- један тренутак, кад се поклопи распоред звезда, или... неком чудним следом догађаја.
не можемо, разуме се, призивати или импровизовати тај перфектни тренутак- никакве свеће, тиха музика, замрачено светло у соби и слично, не могу га призвати. океј, можда и могу, али... то дође тако изненада... просто нас обори, неспремне. и шта се дешава?
стресем се од узбуђења и они ми жмарци протутњају телом...
помислим- ово је срећа
ово је смисао
ово је... али убрзо затим све то мине и опет се враћамо тривијалности а НЕ ЖЕЛИМО ТО.
то је јбг тако, ништа ми ту не можемо
