Način na koji ću Kikiju dati do znanja da je nešto lepo nacrtao, napravio, učinio je svojstven '' našem '' uzrastu...
Obično skakućem sa njim i govorim ( vičem )
:
'' Bravo, Kiki, jupi ''...
Zatim se jurimo ili plešemo, čak i oddobujemo na nama svojstven način...
sve dok ne '' proslavimo '' - učinjeno - naučeno dobro delo...
Često? Čini mi se nikad dosta i ne vidim ništa loše u tome, naprotiv...
