[memento]

Baba Anujka banatska trovačica


Događaji čiji je glavni akter bila baba Anujka uneli su u tihe banatske domove nespokojstvo, teško nepoverenje i jezivu viziju smrti. Ne zna se tačno kada je počelo, a trajalo je to sve do maja 1928. godine kada je u Vladimirovcu, nekadašnjem Petrovom Selu, pod okolnostima tajanstvenim, uhapšena devedesetogodišnja starica, vračara Anujka, kojoj je malo ko drugog imena znao. Prema Monografiji opštine Petrovo Selo – Vladimirovac porodica baba-Anujke u Vladimirovac je došla s područja Moriša, iz provincijalske opštine Klopodija, početkom 19. veka.

Nadaleko se pročulo njeno hapšenje. A kako da se i ne pročuje kad se za njeno ime vezivalo bogzna koliko strašnih, podmuklih ubistava. Stvar cela nije nimalo bila prosta. I bilo je potrebno puno napora da se samo delić događaja u kojima je ona bila važan učesnik rasvetli.

Ta čudna starica s izrazom ptice grabljivice, baba Anujka, u svojoj devedeset prvoj godini, kada su druge starice mislile samo o predstojećoj, bliskoj smrti i molitvama ublažavale grehove mladosti, gramzivost sredovečnosti i pakost starosti, trebalo je da pred sudom spere sa sebe tešku sumnju za bezobzirna trovanja koja su joj se pripisala.

Baba Anujka Dee Pištonja, rođena Ana Draksin, od oca Pavla i majke Marte, Rumunka po poreklu i po muževljevom (Jozef Dee) domu, bavila se vračanjem preko pedeset godina. Naravno potajno, jer sve vlasti koje su se za njezina života izmenjale revnosno su proganjale vračare, nesumnjivo poklonice crne magije, družbenice i dosluhnice mračnih sila i njihovog vrhunskog gospodara Lucifera, čija je uža specijalnost iskušavanje.

Ali zar je teško bilo raditi nezapaženo starici koja je pamtila kad su se i najstariji seljaci rodili? Kada su starci u vreme njenog hapšenja bili mladići, baba Anujka je već uživala glas kakav nijedan lekar ni u jednom prečanskom selu otada nije sebi stvorio.

U četvrtak, 29. decembra 1927. godine u Ilandži je umro Gaja Prokin, imućan udovac, čovek iz Dobrice, koji je po opštem uverenju svoj život provodio vrlo veselo. Bio je snažan čovek šezdesetih godina. Svoje ionako pristojno imanje uvećao je bio trogodišnjom pečalbom u Americi. Gaja Prokin je veliki deo svoje imovine podelio dvojici odraslih sinova i sačuvao je tek toliko da obezbedi mirne dane svoje starosti. Preselio se u susednu Ilandžu. Da bi obezbedio stare dane, koje je uveliko trošio jer mu je bilo više od šezdeset godina, raskalašni Gaja poklonio je bio svome sestriću Milanu Ćosiću osam jutara zemlje zadržavajući pravo uživanja toga imanja do svoje smrti.Pošto je na ovaj način obezbedio svoju budućnost, koja je imala izvestan, ali ne i srećan ishod, Gaja je počeo da živi bezbrižnim životom. Ceo dan provodio je u kafani, gde se posvetio svojoj staroj strasti – kartanju. Zatim su počele nesuglasice. Milan Ćosić se plašio da će ovakvim životom Gaja Prokin brzo proćerdati gotovinu i da bi, ako takvim tempom nastavi s kartanjem, mogao i zemlju koja će njemu, Milanu Ćosiću jednog dana pripasti, opteretiti kartaroškim dugom. Želeći da obezbedi svoje dotadašnje troškove i ulaganja, Mita Ćosić, kako su ga zvali, predložio je Gaji da mu prepiše dva jutra zemlje. Međutim, Prokin o ovome nije hteo ni da čuje i izjavljivao je da treba da se pridržavaju prvobitnog dogovora i da pre smrti ne želi da se odrekne ni dela svog imanja. A posle neka bude onako kako su se sporazumeli.
Gaja Prokin je o nesuglasicama sa sestrićem više puta govorio. I pajtašima za kartaroškim stolom se požalio rekavši im da žele da ga liše imetka. Jednoga dana njegovo mesto za stolom u birtu ostalo je prazno i više ga nisu videli. Desilo se to posle jedne noći kada mu je pozlilo. Javili su se bolovi u stomaku, povraćanje i glavobolja. U krevet je dospeo 22. decembra, a za nedelju dana od toga potajna boljka ga je u grob odnela. Uoči nove, 1928. godine Ilandžom se proširila vest da je Gaja Prokin rođen 1861. godine umro, kao i to da tu nisu čista posla jer je verovatno otrovan....

Žandarska patrola je, pošto su dojave o mogućnosti trovanja bile nedvosmislene, vrlo brzo otišla na lice mesta i u prisustvu opštinskog zakletnika nije mogla ništa ustanoviti jer je bio pokojni već istog dana oko 14 časova sahranjen. Patrola je posle njegove sahrane saznala i počela istragu....

Opsežna i komplikovana istraga je otkrila niz neverovatnih događaja koji su jednu devedesotogodišnju staricu stavili u centar sumnje kao pomogača u brojnim ubistvima odnosno nerazjašnjenjim smrtima koja su trajala decenijama..

U celom Banatu, po svim selima, po bogataškim kućama i siromašnim ćumezima, znalo se za baba-Anujku, čuvenu vračaru. Znali su je i stari i mladi, a i deca su slušala priče o toj staroj veštici, koja je slala na onaj svet koga god je htela. Ovaj sujeveran strah seljaka umnogome je smetao pravilnom vođenju istrage, jer niko nije hteo da svedoči protiv baba-Anujke, bojeći se njene osvete.

Sama baba Anujka širila je po selima glasine da ona ubija pomoću đavola. U selima je imala svoje agente, koji su se uvlačili u kuće, ispitivali gde ima nevolje, bede i nesloge, i nagovarali ljude i žene da kod baba-Anujke zatraže pomoć. Uverenje da baba Anujka radi pomoću đavola bilo je veliki mamac za one koji su imali kakvog interesa da nekoga smaknu.

NJoj su dolazili mnogi lakoverni ljudi da ih izleči bajanjem i travama. Vračaru su obilazili oni koji su hteli da od nje saznaju svoju sudbinu, sreću ili nesreću. Verovalo se da je baba Anujka u vezi sa đavolom, da raspolaže višim mađijskim silama, a baba je vešto varala sujeverni, prostodušni banatski svet i praznila mu džepove.

U velikoj pohlepi za novcem ova veštica nije se zadovoljila bezopasnim varanjem bezazlene mase, već je posegla i za mnogo opasnijim poslovima, koji su je na kraju i doveli na optuženičku klupu. S jezom se po selima šaputalo da je baba Anujka u stanju da napravi neku čudotvornu vodicu od koje čovek posle petnaest dana neminovno mora umreti, a da nikakav lekar na svetu nije u stanju da pronađe uzrok smrti. Ova strahovita reklama dovodila je baba-Anujki mnoge kojima je zbog mržnje ili iz kog drugog razloga bilo potrebno da umre neko od njihovih bližnjih, često i najrođeniji.

Neko od vračarinih klijenata želeo je da ubrza smrt onoga čije imanje kao nasledstvo priželjkuje, neko da skloni konkurenta u nasleđu, neko da satre suparnika u ljubavi, žene da se otresu pijanih i razvratnih muževa. Baba Anujka je vešto igrala ulogu vračare koja radi u sporazumu s višim silama. Tražila je od svojih klijenata da joj donesu jednu crnu i jednu belu kokošku, torbu pepela, trica, bosiljka i tamjana. U misterioznoj tišini svoje mračne sobice i u dimu tamjana ona je razbacivala oko sebe pepeo i trice, i šaputala neke tajanstvene reči. Na kraju je spremala jednu bocu napunjenu čistom vodom. Najzad je pristupala jednom zvoncetu i tri puta zvonila. To je bilo sporazumevanje s đavolom. Opet bi produžila šaputanje i mrmljanje nerazumnih reči praćenih čudnim pokretima i sve to je radila pred očima zaprepašćene mušterije, koja je bila uverena da pred sobom ima čudno biće, koje drži u vlasti i samog đavola.

Vodu u boci davala je mušteriji s uputstvom. Tačno je proricala dan kada će onaj kome je voda namenjena umreti i njen račun nikada je nije izneverio. To je samo govorilo o njenom trovačkom umeću, koje je stekla dugogodišnjom praksom. NJeno proricanje imalo je, naravno, toksikološku podlogu. Ona bi mušterije redovno pitala za težinu problema, da bi na osnovu toga davala i određenu bajanu vodicu, koja nije bila nešto drugo do rastvoreni arsenik. Što je problem bio veći, bilo je i više arsenika, pa pošto je toksična doza vezana za težinu otrova po telesnoj težini, ona nije grešila u prognozama.

Dugo i s velikim interesovanjem očekivana rasprava o baba-Anujki i drugim optuženima za zločine u Ilandži počela je 17. juna 1929. godine. Pred zgradom Okružnog suda još od ranog jutra skupljala se gomila radoznalaca. Pošto je rešeno da se u dvoranu za rasprave puste samo lica s naročitom dozvolom, svako je žurio da na vreme nabavi ulaznice za ovaj nesvakidašnji proces.

U subotu, 6. jula 1929. godine, u Okružnom sudu u Pančevu, pred mnogobrojnom znatiželjnom publikom koja je bila svesna da prisustvuje nesvakidašnjem događaju, pročitana je presuda baba-Anujki Dee, optuženoj za mnogobrojna trovanja po banatskim selima, kao i njenim saučesnicima.

Još za vreme čitanja presude, koje je trajalo čitava dva sata, baba Anujka, kao i ostali optuženi, držali su se pribrano, praveći se da od svega toga što je u pitanju oni ništa ne razumeju. Samo kad je predsednik izrekao da je baba Anujka osuđena na 15 godina robije, ona je kroz plač uzviknula da nije kriva i da su je nevino osudili.

Baba Anujka je osuđena na 15 godina robije samo kao pomagač u izvršavanju krivičnog dela trovanja, dok su Stana Momirov i Sofija Momirov osuđeni na doživotnu tamnicu kao neposredni izršioci dela trovanja. Sima Momirov osuđen je na 15 godina tamnice, LJubina Milankov na osam godina, a Olga Sturza i Danica Stajić oslobođene su optužbe...

Veruje se da je baba Anujka u toku svoje trovačke aktivnosti, koja je trajala preko pedeset godina, poslala na onaj svet nekoliko stotina ljudi uglavnom iz Banata, ali i šire, čime je svakako ušla u red najvećih masovnih ubica svih vremena......

Knjigu o baba Anujki je napisao dr Šimon A. Đarmati, pod nazivom Baba Anujka trovačica iz Vladimirovca, iz koje sam i izeo sav ovaj materijal.