[memento]

"Uspela sam da prezivim" - je recenica kojom je Sonja Savic pocela razgovor prilikom naseg poslednjeg susreta (07. marta ove godine). Meni je izgledala sjajno, valjda zato sto mi je neobicno draga. Posebno mi se dopadaju njene oci, plave, bistre, usplahirene... Kao srna u begu, da ukradem metaforu od poznatog hrvatskog pevaca. To vece sam je promatrao u monodrami "Tajna vencane fotografije". Sjajna predstava. Pogledajte je ako budete u prilici. Obavezno. Tuga do bola....

Posle predstave dala je intervju za jedne lokalne novine. Dok sam je slusao, zavideo sam joj na pameti i elokvenciji....
Onda mi je pozirala i snimio sam nekoliko fotografija. Jednu i prilazem....

Smeh. Volim taj njen smeh sa okusom gorcine i skrivene tuge...

Planovi. Prepuna je planova i zivotne snage. Neverovatno kako prepoznaje mogucnosti i lepotu u meni obicnim i nevaznim stvarima. Rekla mi je - Napisi nesto za mene. Bice hit, veuj mi...
Ja sam se tome smesjao:
- Ma kakav ja, sta ti je...
- Posalji to samo meni svoje tekstove, ostalo je moja briga. Napravicu i glumca od tebe...

Ja sam se jos vise smejao....