[simke]

Kada već pišeš o Damama sumnjivog morala, kako ih narod ponekad naziva ili pak prijateljicama noći kako se još uobičava da se nazivaju, pa potom spominješ pijance i likove iz polumraka, tame i predgrađa (recimo) života spomenuo bih knjigu pesama na koju me podsetila tvoja poruka a radi se o knjizi:
''Elegije iz predgrađa'' Krstivoja Ilića

On u posveti na početku knjige kaže:

''Mojim divnim drugarima iz predgrađa, sinovima nesreće; a naročito onima što su već sišli u predele drugog sveta; i Leli sa odanošću.''

Knjiga je objavljena u izdanju Gradine još 1982. godine i nastala je iz Kafanskih druženja i priča ... ali evo kako to pesnik objašnjava na samom početku knjige u Prologu:

''Elegije iz predgrađa nastale su tokom poslednjih nekoliko godina kao plod najdivnijeg druženja što ga sudbina može podariti jednom pesniku. Pisane su jednostavno i prisno, kao što su jednostavne i prisne duše ljudi kojima su posvećene. Njih je, u stvari, ispisao sam život, i tu je udeo pesnika sasvim neznatan: da sve te radosti i bolove primi u sluh, i ostane im privržen. A to mu nije bilo nimalo teško, jer je i sam proživeo sličnu sudbinu.''

Poruku sam započeo sa namerom da ovde prenesem pesmu o Leli pa sam onda premišljao da to odložim za neku kasniju poruku a da unesem Kafansku elegiju ... na kraju sam odlučio da unesem obe, jer mi je žao da izostavim bilo koju.

LJUBAVNA ELEGIJA

Kelnerici Leli, polutanki

Jao, Lela, prokleta dragano svih naših sanja,
istina, ni mi više nismo junaci, al ni ti nisi Janja.
Nemoj nas tako prezrivo gledati, i sa visina,
teško je živeti bez tvoje ljubavi, bez tvoga vina.
U ovom našem podrumu, u ovom našem predgrađu,
od tebe nismo videli ni lepšu, ni mlađu.
Nije važno što si šarene krvi, što si polutanka,
ti si za nas boginja, čim staneš iza šanka.
Znamo mi da lažu i Mile, i Bimba, i Ljuba,
kako si imala više muževa nego zuba!
Uostalom i da je tako ne bi nam teško palo,
jer je u tvojim ustima zaista rođenih zuba malo!
A oni su obični idioti, i puni ljubomore,
hteli bi da i pred njima podigneš suknju gore!
O, kad bi mogla nekako, da podigneš i grudi,
pa da celo predgrađe za jedno veče poludi!
Ali, tu je kraj mojem i najsmelijem nadanju,
jer je na tebi sve veoma sklono padanju.
Ah, sve što je u životu našim srcima vladalo,
uvek je, na kraju, u neki ponor padalo!
Zato se nemoj odupirati ni sudbini, ni nama,
budi još malo naš idol, naša jedina dama.
Makar to trajalo samo tren, makar sekundu jednu,
dok nas tvoj pijani Gavra ne izbaci u noć lednu!


KAFANSKA ELEGIJA

Penzionisanom pijancu Avramu

Sad tvoja duša leži sama ispod kafanskog stola,
otkako te lekari odvojiše od dima i alkohola.
Zar tebe, Avrame, bekrijskog šampiona i asa,
da hrane tabletama na svakih pola časa!
Saznali smo kako se protiviš svakoj našoj poseti,
da tvoju nesreću niko od prijatelja ne oseti.
U redu, neka ti bude, povuci se u svoju muku,
a mi smo tu, ako zatreba, da ti pružimo ruku.
I u njoj bocu pića, i neku kutiju drave,
pa, il neka te izleče, il nek ti dođu glave!
Da znamo: da si mrtav, i da te nema više,
da je sve tvoje prošlo, kao snegovi i kiše.
Ovako, tu si: imate na svakom spisku, i broju,
samo, pripadaš nekoj drugoj rasi, drugom soju.
Shvati, ne smeta nama taj drugi soj, i ta rasa,
tebi iovako, ni tamo, ni ovde, nema spasa!
Smeta nam što se na kraju inatiš sa životom,
kad znaš: ko počinje za šankom, završava za plotom.
O, divni snovi predgrađa, iza kapija i plotova,
ko vas ne oseti dušom, taj ne zna čari otrova!
Tužni smo, Avrame, pred tvojom čašom praznom,
nismo zaslužili da nas kažnjavaš takvom kaznom.