[Mish]

Ne grozim se psovki. Psovala sam, naravno, umereno, i kao dete.
Sećam se šoka mog školskog kad je od oca u četrnaestoj godini dok su gledali utakmicu čuo "da sudija sere". Tad je prvi put čuo ružnu reč od roditelja.
Naravno, koliko god se roditelji trudili, dete ne mogu odbraniti od psovki. Ni da ih čuju, a bogami ni da ih sami izgovaraju.
Ne mislim da se deci mogu zabraniti psovke. I da, jeste jedna dečija faza i psovanje.
Međutim, ne volim da se nađem u situaciji kad ponosni roditelji/babe/dede postave dete ispred radoznalih gostiju i prirede kratak rečital naučenih psovki. To mi nekako deluje kao ohrabrenje dece, a ne mislim da se to treba ohrabrivati.