[Goga]

U potpunosti je izgubio sluh 1819. godine, pa je za komunikaciju sa drugima morao da koristi knjige za konverzaciju.

Na osnovu beležaka koje je pravio, stručnjaci su otkrili njegove metode rada. Čovek koji je mogao da improvizuje najzamršenije fraze istoga trena, pravio je beskonačne planove u osmišljavanju svojih kompozicija. Radio je na više dela u isto vreme i nije žurio da bilo šta odmah završi, ali kada bi delo jednom bilo gotovo, više mu se nikada nije vraćao radi prerade. Iz njegovih beleški potpuno je jasno da se u njegovom umu prvo javljala ideja ritma, pa tek onda melodije.

1804. godine Betoven je završio „ Treću Simfoniju", koja po mnogim biografima predstavlja prekretnicu u njegovoj karijeri.

Zanimljivo je da se tokom svoje karijere Betoven nikada nije suočio sa problemom siromaštva. Ali, usled svoje teške bolesti, kao i zbog svoje urođene navike da vređa druge ljude, njegove veze sa muzičarima u Beču, od čije kooperativnosti je zavisio, postajale su sve lošije i 1808. godine, na dobrotvornom koncertu, kada su po prvi put izvedene Peta i Šesta simfonija, došlo je do tako snažnog sukoba da je Betoven razmišljao da napusti Beč zauvek. Ipak, nadvojvoda Rudolf, princ Lobkovic i princ Kinski udružili su sredstva i obezbedili mu godišnju platu od 4.000 florina, sa jednim jedinim zahetvom da mora ostati u Beču i komponovati. Ovo je prvi slučaj u istoriji da je jedan profesionalni muzičar živeo samo od sopstvenog rada, to jest, da nije morao da radi za crkvu ili na dvoru.

Betoven nije imao sreće u ljubavi. Nekoliko puta je bio nesrećno zaljubljen i nikada se nije oženio. Među papirima, pronađenim nakon njegove smrti, nalazilo se i pismo „Besmrtnoj voljenoj" koje nije poslao. Ni dan danas se ne zna kome je ono bilo namenjeno.

„Kada bih se samo izbavio iz moje tuge zagrlio bih ceo svet". (Betoven)

1812. godine Betoven se upoznao sa Geteom, čiju literaturu je obožavao, ali iz ovog susreta ni jedan ni drugi nije ponao lepe utiske. „Gete obožava dvorsku atmosferu" - pričao je Betoven. - „toliko, da je zbog toga postao pesnik..." S druge strane, Gete je smatrao da je Betovenova ličnost potpuno neukroćena, iako „ne greši potpuno kada smatra da je svet gnusan, ali sasvim sigurno ni on svojim stavom ne doprinosi ni sopstvenom ni zadovoljstvu drugih ljudi".

Glavne kompozicije 1811-12. godine bile su Sedma i Osma simfonija.

1815. godine umire Betovenov brat, i on preuzima starateljstvo nad njegovim devetogodišnjim sinom, Karlom. Zanimljivo, Betoven se prema Karlu ponašao kao što se njegov otac ponašao prema njemu, s tim izuzetkom što on nikada nije tukao svog štićenika. Ali, Betoven je od Karla na silu želeo da napravi vrhunskog pijanistu, iako ovaj nije pokazivao sklonosti prema muzici. Zbog toga, ne samo da se nikada nisu slagali, već je njihov odnos uvek bio prepun napetosti.

1824. godine završio je „ Devetu simfoniju" na kojoj je radio od 1817, iako je bio potpuno gluv. Betoven je dirigovao prvim izvođenjem i nije bio svestan aplauza sve dok ga solisti nisu okrenuli prema publici.

1826. godine, baš pred diplomski rad, Karl je pokušao da izvrši samoubistvo. Oporavio se u bolnici i Betoven, na nagovor prijatelja, dopušta mladiću da se posveti vojnoj karijeri. Ipak, Ludvig je u ovom događaju, verovatno, spoznao svoju sličnost sa ocem, što je u značajnoj meri doprinelo dubokoj potresenosti i gotovo sigurno ubrzalo njegovu smrt.

26. marta Ludvig van Betoven umire od zapaljenja pluća.

„Prijatelji aplaudiraju, komedija je završena".



(Betovenove reči na samrti)