[alokin74]

1999.

Nas dvoje dogovrili veridbu. Pod pritiskom roditelja, i mojih i njenih. Bilo im je jako nezgodno što nas dvoje živimo zajedno, a nismo se ni verili.

Na poslu sam od jutra do mraka. Iako smo živeli zajedno nismo se baš puno viđali.

Petak, 19. mart. Šef me pozvao u kancelariju i dao mislobodan vikend. Pomislih u sebi da nešto neće da valja. I tako i bi. Otišli smo kod naših na selo. Bilo je sve normalno jer je veridba zakazana za još malo. Padaju i poslednji dogovori.

Nedelja, 21. mart, rano ujutro. Zvoni telefon. Njena majka kuca na vrata i saopštava mi da mene traže sa posla. Šef. Znao sam da nešto neće valjati čim je on meni dao slobodan vikend. Ceo.

Naravno, odmah na posao.

I posla preko glave ... dan, noć ... spavao sam tamo. Samo sam povremeno dolazio kući da se istuširam.

Jedna noć... Druga... Treća... Četvrta - vatromet i zemljotres ujedno. Počelo je dugo očekivano bombardovanje i želja da pokažemo NATO-u i celom svetu ko smo mi. Da im konačno j....o mater njihovu.

Subota, 27. mart. Dolazim kući oko 17 časova. Kuća puna rodbine. Svi čekaju mene pa da krenemo. Veridba je zakazana i nema beganja.

2 - 3 vinjaka za dobrodošlicu. 2 - 3 pred polazak. Svirene oglašavaju vazdušnu opasnost, a mi idemo na veselje. Otac sprema najstarijeg sina za ženidbu.

Bilo je veselo. Mogu da se pohvalim da je ceo NATO pucao na mojoj veridbi. Rokale su granate. Ko još može da se pohvali sa time.

Bar smo jedno veče zaboravili na muke. A sutra ponovo u "rat".

Eto po čemu ja pamtim bombardovanje.