Ona je bila moja morska drugarica. Dve kuće od mene, nerazdvojne smo bile ta dva meseca na moru, a tokom godina smo razmenjivale tu i tamo pisma i po koji put se čule. Što je dobro jer smo imale o čemu naširoko i nadugačko da raspredamo kad se spojimo. Lepi dečiji i tinejdžerski dani.
U međuvremenu se raspala zemlja, zajednička letovanja su postale uspomene. Naravno, za vreme rata je prešla u Srbiju. Javila se. Čule smo se i tu i tamo videle.
Udala se, promenila prezime, ja se preselila, promenila broj telefona,... nekako, izgubile smo kontakt.
Prošlo je sigurno 5-6 godina. Desilo mi se da je u mesec dana desetak puta sanjam. Stalno mi je bila u priči, u mislima. Prosto mi nešto nije dalo mira. Jedva sam se setila njenog novog prezimena. Sad, u Beogradu tražiti nekog po prezimenu.
Ali, bila sam uporna. Okrenula sam sigurno 15 brojeva. Uredno se predstavljala i rekla koga tražim. I ostavljala ljude u čudu koja budala traži samo po prezimenu neku Seku.
I na ko zna kojem pokušaju, na moje predstavljanje, još nisam izgovorila zašto zovem i koga tražim, muški glas odgovara: "Pa, ne mogu da verujem. O tebi priča skoro mesec dana i pita se gde si. Čekaj, neću joj reći ko je zove, hoću da čujem vrisak." (I ja shvatim da razgovaram sa njenim suprugom kom se ni imena nisam mogla setiti)
I bi vrisak. I radost. Obostrana. I divan. Taj dan, i posle dva dana opet. I opet.
Više ne gubimo kontakt.