Citat:
Mish kaže:
Znalo se, ako se uradi domaći, može napolje da se igraš.
Devojčice su igrale lastiš (visoko cenjene su bile one cipele u špic da možeš da "nabodeš" kad je na jedan prst).
|
Bila sam pravi fantom
pa sam vežbala kod kuće...
... Stolice su za to '' dušu dale ''...
Svaka od drugarica je, naravno, želela da bude najbolja, da smo se mogle i udaviti lastišom: Stavljale smo ga u visini vrata
, ali da ne preterujem, imale smo solidne masnice ...
Što nam je kasnije dobro došlo - bile smo odlične gimnastičarke...
Klikerala sam se stalno, mada baš i nisam bila vična ovoj igri
, ali sam bila uporna... Veoma uporna
...
U sredi
, između dve vatre, između četiri vatre
... Obavezno smo se igrali ispred '' moje '' zgrade, koja je bila u najprometnijoj ulici... Čudi me da nismo razbili ni jedan izlog...
... a bilo je prilika i neprilika...
..
Najviše smo voleli da se okupimo predveče, u dve grupe od po desetak...
Onda bi krenula jurnjava, gde god smo stigli i najvećom mogućom brzinom..
Igra se zvala: '' đikani '' ili '' đikane ''. Nemam pojma, zašto je imala taj naziv...
O Trulim kobilama
, da ne pričam...