[memento]

Kao vojnik, u stvari mornar, na odsluženju vojnog roka, daleke 1979 godine, imao sam priliku da, na neki način, upoznam Pavla Vuisića. Naime, brod na kojem sam bio (PČ-134 Romanija) je "glumio" nemački brod koji je nemilosrdno ganjao partizanski brodić sa izbeglicama....

Za vreme tog snimanja upoznao sam dosta glumaca i tada poznatih ljudi. Pre svega mislim na Bebu Lončar (kada sam je video, jednostavno sam onemeo koliko je bila zgodna), Božidarku Frajt (nekadašnju najljepšu Zagrepčanku), Aljošu Vučkovića (cili je šempijast), Slavka Štimca (već je tada pokazivao snažnu ljubav prema "tekućoj problematici") i naravno Pavla Vuisića...

Paja mi je ostao u uspomeni kao ćutljiv i na prvi pogled mrzovoljan čovek. S nikim nije pričao, mada su svi govorili da je vrhunski profesionalac, možda i najbolji u tom vremenu na ovim prostorima sa čime sa potpuno slažem. Njegova brižna žena (Mira, ako se ne varam) ga je uvek čekala na povratku sa snimanja i često su odlazili u Riblji restoran (u Komiži). Tamo je Paju čekala u hladovini i podrumskoj i prijatnoj atmosferi restorana čekala njegova boca lozove rakije....

Poznato je da Paja pisao pesme i gradio čamce, li kako to kažu - brodove. Svaki brod koji je on napravio (u Beogradu) bio je jedan životni ciklus velikog glumca. Kažu da je živeo od broda do broda. Voleo je da ih planira, maštao je i kako je odmicala faza po faza gradnje, on je već mislio na neki novi brod i novi izazov...

Ko što se zna, Paja je imao mlađeg brata Dušana Duju Vuisića. Koji je i sam pomalo glumio (u nekoliko flmova i TV serija). Ono što se u glavnom ne zna je da je Duje bio vojno pomorski oficir, koji je zbog nedscipline i svojih šeretluka izbačen iz vojske. Ovo nam je (posadi broda) ispričao jedan oficir, Slovenac. Takođe je interesantno da je Duje bio veliki stručnjak za torpeda i bio je predavač u Vojnoj akademiji u Divuljama, ali i vrsan plivač i jedriličar. Zapamtio sam i nekoliko anegdota o njemu, a najupečatljivija je ona kada su ga izbacili iz ratne mornarice...

Duje je po izbacivanu iz mornarice napisao molbu da ga prime nazad obećavajući da će biti doba i da se neće više ponoviti ispadi koje je do tada činio. Međutim, odgovor je bio negativan. Onako rezigniran, vratio se u sobu hotela Belvi u Splitu, gde je odseo, izvadio svoj pištolj i opalio sebi u srce. Međutim, metak je prošao kroz ivični levi deo grudi ne oštetivši vitalne organe i Duje je shvatio da od samoubistva nema ništa i nekako se dokopao kupatila, pritisnuo peškir na ranu i sišao do recepcionara da ovaj pozove hitnu pomoć (tada nije bilo telefona po sobama). Recepcionar je to i učinio i upitao, tada u Splitu opštepoznatog Duju, šta je to bilo. Ovaj je maknuo na tren peškir i sako i pokazao mu ranu. Recepcionar je, kada je ugledao krv, odmah pao u nesvest, a nekako ubrzo zatim je došla i hitna pa su bolničari natovarili onesvešćenog recepcionara na nosila, pošto je Duje, dok ih je čekao, seo u holu u neku fotelju. Duje ih je jedva dozvao i greška je ispravljena.... Kasnije u bolnici, na zadirkivanja svojih prijatelja kako je to moglo da mu se desi, kada je bilo poznato da Duje je bio vrsan strelac i poznavalac naoružanja, ranjenik je u svom stilu odgovarao:
- Ma dobro sam ja nanišanio, nego je srce od straha pobeglo u pete pa sam zato promašio...